Читај ми!

Задатак јапанских "људских мина" – пуки очај или највећа част

Јапанска царска морнарица је у последњим месецима Другог светског рата планирала да осујети очекивану инвазију америчких трупа на срце своје земље самоубилачким подводним нападима, у којима је требало да голобради регрути, ходајући по морском дну, штаповима подмећу мине на десантне бродове противника.

Оружје и ратовање константно еволуирају. "Еволуција" је овде прикладна реч, јер осим сталног развоја подразумева и селекцију, односно, опстанак корисних и ефикасних форми, те елиминацију непрактичних и фаличних.

Једно од неуспелих оружја бачених на сметлиште историје је фасцинантни, али суштински примитивни јапански изум с краја Другог светског рата – подводна мина коју су војницима обученим у гумено одело, с теговима за ноге и боцама кисеоника укупне тежине око 70 килограма, тражили да, ходајући по морском дну, донесу до (укотвљених) непријатељских бродова и – помоћу дугог штапа од бамбуса – прислоне је уз њихов труп и активирају.

У том сценарију није било предвиђено преживљавање диверзаната, па су они с правом колоквијално називани "људске мине" и формацијски били сврстани у "Јединице за специјалне нападе", што је, заправо, формални и у Јапану широко прихваћени назив за одреде чији је задатак био самоубилачки атак на противника.

Јединице које су носиле тај назив пре свега су окупљале авијатичаре ван Јапана познатије као "камиказе", али и пилоте мини-подморница намењених за једнократни удар и поменуте носиоце подводних мина.

Припреме за одсудну битку

Ти, на сигурну смрт осуђени подводни диверзанти, обучавали су се у склопу јединице за посебне нападе "Фукурју" у пролеће и лето 1945. у граду Јокосука, спремајући се за, веровали су, предстојећу "одлучујућу битку" за главна јапанска острва.

Наиме, након сурове тромесечне кланице на највећем острву из ланца Рјукју, Окинави, на крајњем југу земље, јапанска команда је очекивала искрцавање Американаца на два од четири највећа и најмногољуднија острва Јапанског архипелага: Кјушу и Хоншу.

Један део наступајућих америчких снага, сматрали су у јапанској престоници, удариће, вероватно у октобру, на улаз у Токијски залив у пределу морнаричке базе Јокосука, па је идеја била да браниоци, кријући се у пећинама у близини обале, најпре издрже припремно бомбардовање пројектилима великог калибра с мора и онда се упуте у погибељни подводни јуриш на десантне бродове нападача.

Израз "јуриш" је овде употребљен с циљем да дочара силовитост, ризичност и масовност напада који су припадници одреда требали да предузму, но прецизнији термин за оно што су јапански војни планери имали на уму заправо је "заседа".

Јер, људство јединице је требало да урони у воду и у плићаку, на дубинама од неколико метара, дочека непријатељске десантне бродове.

Залиха кисеоника довољна за пет сати битисања под морском површином требало је да им, бар теоретски, омогући да на време заузму положаје у увалама и заливима у Јокосуки и око ње, пронађу одговарајућу мету и потопе је.

Требало је да ти војници, у случају да делују у малим групама од пет људи,  трагају за противничким пловилима помоћу компаса који је носио вођа, а у случају да на задатак иду самостално, тако што ће путем конопца примати инструкције с површине – знаке који се односе на правац и даљину кретања.

Ово потоње, функционисало је током обуке, али је свима било јасно да у борби, под ватром, не би било изводљиво.

Осуђени на неуспех

Више од свега, међутим, као болна чињеница се наметало схватање да су, мада се нико од њих неће вратити жив, изгледи да непријатељу нанесу значајнији ударац били минимални.

Отпор воде, слаба видљивост и брзина десантних чамаца који би пристизали, значили су да подводни диверзанти немају реалну шансу да сами пронађу и достигну циљ пре искрцавања људства, те да је једини сценарио у којем би могли да правовремено униште неко пловило био онај у којем мета случајно сама дође у њихову непосредну близину.

Један начин на који је могла да се повећа вероватноћа за успех је био да се у плићак спусти мноштво људи на малој раздаљини један од другога, али то је носило велику опасност да много њих одједном изгуби живот пре него што нанесу осетнију штету непријатељу.

Подводна експлозија мине с 15 килограма експлозива, којом је сваки од њих био опремљен, моментално би раскомадала, смрвила или осакатила више њих и, могуће, довела до катастрофалних ланчаних експлозија.

Планери су зато одустали од гушћег концентрисања људства на могућим локација за искрцавање америчких трупа и одлучили да припаднике одреда распореде на већим међусобним раздаљинама у случају непријатељског напада, што је практично значило лутријски ниску вероватноћу за успех.

Још један ризик представљала је реална могућност да би артиљеријска припрема трајала до пред сам наилазак десантних бродова, те да би гранате намењене положајима на плажи и обали у великом броју падале и у плићак и тако десетковале диверзанте у подводној заседи.

Узимајући то у обзир, јапански војни врх је предвиђао, или је можда исправније рећи замишљао, очајничку одбрану у којој би најпре пилоти камиказе извршили ударе на највећа пловила америчке флоте, након чега би деловали ретки преостали јапански бродови и мини-подморнице "кајтен", које би се, с једним чланом посаде и накрцане великом количином експлозива, залетале на транспортне и друге помоћне бродове САД.

Коначно, у акцију би ступили и припадници специјалног одреда "Фукурју".

Јапански отписани

Куриозитет је да су највећи део припадника те јединице, која је практично унапред била избрисана из бројног стања, јер је у целини била предвиђена за жртвовање, били седамнаестогодишњаци и осамнаестогодишњаци, кадети морнаричке ваздухопловне школе, чији се романтични сан о томе да постану војни пилоти истопио због недостатка летелица и горива.

Њима су били придодати и ретки преживели с неколико војних бродова које су торпедовале америчке подморнице.

Морнарица је планирала да наручи опрему за три хиљаде подводних диверзаната самоубица, јер је толико било полазника поменуте летачке школе.

И сам прилазак плићаку и спуштање у воду у њој били су немало искушење, јер су на својим нејаким плећима носили око седамдесет килограма терета, све време покушавајући да одрже правилан ритам дисања.

Наиме, дизајн уређаја присиљавао их је да ваздух обавезно удишу кроз нос, а издишу кроз уста – и најмање одсуство концентрације услед напора, страха или неког изненадног догађаја могао је да их кошта живота, јер би их завео да удахну кроз уста из танка који је садржао каустичну соду, отровну супстанцу која изазива опекотине, намењену апсорпцији угљен диоксида ослобођеног из плућа.

Сам контејнер у којој је она била похрањена био је дизајниран за коришћење унутар подморница а не у води, па је лако пуцао под притиском, доводећи до тровања угљен-диоксидом, односно, губитка вида, свести и, коначно, смрти.

Мада је, касније су посведочили припадници јединице, било и оних који нису могли да обуздају страх од мрачне утробе океана, па су били присиљени на послушност пребијањем или избегавали дужност глумећи болест.

Ипак, положити живот за цара углавном је сматрано за највећу могућу част, па је добар део младих војника ћутке и с поносом прихватао своју бесповратну мисију.

Експлозије атомских бомби над Хирошимом и Нагасакијем, међутим, прекратиле су рат, присиливши државни и, много теже, војни врх на предају у августу 1945.

Тако никада није дошло до америчке инвазије на главна јапанска острва и одсудне битке у којој је, по замисли фанатичних команданата царске армије, требало да учествује свих сто милиона становника – војска је од грађана очекивала да, ако би ситуација то налагала, сви до једног жртвују своје овоземаљске животе за очување части цара, по веровању божанског бића, и тако се преобрате у духове који ће с оног света бдети над отаџбином.

Голобради војници јединице "Фукурју", познате и као "71. олујна", отуд нису добили прилику да пођу, с њихове тачке гледишта, славним стопама својих претходника – десетина хиљада јапанских војника који су се жртвовали у бесплодним јуришима на цеви непријатељских топова и митраљеза како би избегли за самурајски дух несносну срамоту предаје и пораза.

Неадекватна опрема за јалови бој

Трагично, то, међутим, не значи да су се младићи из Јокосуке сасвим спасли прераног краја.

Десетине њих изгинули су у несрећама током обуке, јер је она сама по себи, заправо, представљала и експериментисање са опремом пошто није било времена да се она испита и усаврши на безбеднији начин.

Умирали су због грешке у дисању под водом, цурења кисеоника, мешања каустичне соде са тим животодавним елементом, продирања воде у контејнер за пречишћавање ваздуха, у кацигу и сличног.

Била је то пуста, узалудна смрт лишена части коју носи погибија у боју.

Иронично, творци примитивне, смртоносне опреме, који су наредбу за њено дизајнирање примили у марту и исту испоручили већ у мају 1945, тврдили су да су њене предности у томе што омогућава лако урањање и израњање и то што се током њеног коришћења не праве мехурићи ваздуха на површини воде због чега је прикладна за тајне операције.

четвртак, 20. јун 2024.
29° C

Коментари

Nena
Мамурлук – како преживети дан после
Cigarete
Шта ми се догађа с организмом кад престанем да пушим?
Decija evrovizija
Дечја песма Евровизије
ablacija
Шта је превенција за изненадне болести
Gdjj
Комшије