Читај ми!

Како је културна револуција из темеља уздрмала Кину

"Културна револуција" била је невероватно ризичан и суров друштвени експеримент који је проузроковао колективну хистерију и масовни терор катастрофалних размера. Произвољни прогони и каприциозно насиље у којем су људи мучени и убијани због професије, предмета које су поседовали, изгледа и стила облачења, као и логика по којој су, ради стварања идеалног комунистичког друштва, жртвоване мачке и голубови и данас представљају поглавље из људске историје које опомиње и пружа бројне поуке.

У периоду од 1966. до 1976. године Кину је потресала вихорна Културна револуција, велики друштвени експеримент чији је циљ био да се омогући прелазак из социјализма у комунизам кроз чистку класних непријатеља: "буржоаских елемената", "реакционара", "контрареволуционара", унутарпартијских "ревизиониста" и "издајица". 

Ту нову револуцију, унутар друштва које је већ прошло кроз класну борбу и политички преврат, покренуо је сам врх – њен концептуални творац и главни заговорник је био нико други до шеф Комунистичке партије Кине, вођа победничке антифашистичке борбе против страног, јапанског окупатора и прокапиталистичких снага Чанг Кајшека, Мао Цедунг.

Културна револуција је, наиме, послужила да партијски вођа и идеолог Мао Цедунг угуши растућу критику која је претила да ограничи, па и поткопа његову моћ и утицај. Лукави лидер позвао је и покренуо масе младих људи, ђака и студената, да се у име стварања боље сутрашњице посвете осуди и малтретирању разних друштвених ауторитета, укључујући ту и виђеније чланове Партије који су му се замерили. 

Уследиле су године шиканирања, притисака, изнуђених признања, мучења и убистава, а када се затворила последња страница Културне револуције у њену црну статистику уписано је 1,5 до 2 милиона жртава.

Узроци Културне револуције 

Главни окидач тог друштвеног експеримента, који се најбоље може описати као хаотични масовни прогон и оргија насиља, била је критика коју је Мао почео да трпи унутар партије. 

Међу противницима његовог лика и дела био је и маршал Пенг Дехуаи, али су Маоа нарочито узнемиравали јавни наступи Лиу Шаоћија, политичара који је тада имао функцију председника државе и потпредседника партије. Он је још од 1959. свраћао позорност партијских делегата на извештаје о глади у унутрашњости земље и тврдио да је бар 30 посто дивовског подухвата "Велики искорак унапред", у којем је мобилисано на десетине милиона сељака, промашај. То је очигледно било противно Маовом аргументу да су застоји и неуспеси чинили само један десети део свега предузетог у оквиру тог трансформативног пројекта који је требало да од Кине направи моћну индустријску државу и лидера комунистичког света (Кинески друштвени експеримент – за четири године коштао живота између 30 и 45 милиона људи)

Штавише, као решење за надвладавање глади, Лиу је заговарао промене у економском систему попут повратка тржишном систему у пољопривреди и пребацивање одговорности за ратарску и сточарску производња са комуна назад на домаћинства. 

Маоа је посебно шокирао ненајављени долазак Лиуа у његову вилу у јулу 1962, када је овај отворено затражио да се земља одузета од сељака и стављена под управу пољопривредних комуна врати у приватно власништво земљорадника и као оправдање за то навео да је пуно људи помрло од глади. Лиу је и неустрашиво додао да ће историја судити Маоу и њему због велике глади и чак поменуо да ће у књиге ући и чињеница да је током ње дошло и до канибализма. 

Он је тиме озбиљно довео у питање не само ауторитет и процену шефа партије који је годинама наметао колективизацију и наглу индустријализацију по Стаљиновом рецепту, већ и његову читаву заоставштину – Мао је већ био на прагу осме деценије живота.

Не само те критике, већ и ранији извештаји из унутрашњости да цвета црна економија заснована на капиталистичким принципима и да сељаци из комуна односе алате и стоку коју су раније били предали и издвајају свој земљишни посед из њиховог састава, навели су Маоа на помисао да се млади комунистички политичко-економски систем, чије је успостављање почело крајем 1949, још увек није ваљано примио и да се часовник враћа уназад – да се кинеско друштво поново окреће приватној својини над средствима за производњу и тако удаљава од комунистичког идеала. 

Узнемиравала га је и спољнополитичка ситуација, чињеница да је совјетски лидер Никита Хрушчов у септембру 1959. године током посете САД, у склопу разговора усмерених на разоружавање и смањивање тензија између два војнополитичка блока, пристао на смањивање Црвене армије за чак милион људи. Мао је то, као и Хрушчовљеву осуду стаљинизма, видео као индикацију да је СССР на путу ка капитализму и злослутну најаву да би и у његовој земљи могао да се појави ревизиониста сличан њему.

Деца пуштена с ланца

Он је зато формулисао "Велику пролетерску културну револуцију", као нову фазу не само у развоју кинеског друштва, већ међународног комунистичког покрета, у којој су требали да буду елиминисани сви ревизионисти (и његови лични противници).   

Ту велику чистку обавио је не манипулисањем безбедносним структурама већ подстицањем народних маса, нарочито младих, који су полетни и лаки за идеолошко обликовање, да приграбе власт за себе тако што ће збацити "буржоаске моћнике". Подразумевало се да је реч о елементима који су се инфилтрирали и у партију, те у њој заузели важне и престижне положаје.

Први пуцањ Маове културне револуције испаљен је пером почетком јуна 1966. у форми чланка у партијском органу Женмин жибао под насловом "Почистити сва чудовишта и демоне", који је народ позвао да прозове и осуди представнике лажљиве, преварантске буржоазије. Потом су Маови верни сарадници формирали хиљаде партијских тимова и послали их у школе и универзитете да покрену омладину.

Мао, који је пореклом био сељак, већ је био придобио младеж својим подозрењем и презиром према просветним радницима и другим интелектуалцима. Он је, наиме, говорио да ђаци имају свако право да искључе мозак и дремају током досадних предавања и да је уреду да преписују, јер ако неко има тачан одговор и други га од њега преузму, онда сви имају тачан одговор. Истицао је и како је лично за то да се ђацима унапред дају одговори на испитна питања, или да им се дâ да на њих одговарају уз коришћење књига, а не из главе. 

Он је младима и сугерисао да уместо заморних прича наставника уче о примеру Леи Фенга, двадесетједногодишњег војника који је трагично настрадао када се телефонска бандера обрушила на њега а који је иза себе оставио дневник у којем је описивао своје снове и визије религијског карактера у којима га вољени вођа Мао нежно храбри попут оца или се са њим стапа у једно. 

Црвена гарда

Ђаци и студенти одазвали су се Маовом позиву да осуде буржоаске моћнике и контрареволуционарне монструме тако што су се обрушили на своје наставнике, оптужујући их да су класни непријатељи, буржуји и десничари, империјалистички шпијуни и шта све не. Вређали су их, ругали им се, ударали их и понижавали шишањем на ћелаво, мазањем лица блатом и ружем, качењем злурадих плаката о врат. Ломљене су клупе, разбијани прозори, одношени наставни реквизити и уређаји.

Убрзо, наставници су почели да се свађају и оптужују међусобно. Да би избегли даље притиске или обезбедили какву-такву поштеду, неки од оних на које су ђаци уперили прст саставили би текст у којем износе самокритику или признају мање грехе које, заправо, нису починили. Други су починили самоубиство.

Међу класно "освешћеним" ђацима били је група млађих тинејџера из ниже средње школе у Пекингу, која је припадала познатом универзитету Цингхуа, која је себе прозвала "Црвеном гардом". Они су у знак подршке за свој револуционарни рад у раскринкавању професора добили писмо лично од врховног учитеља Маоа, у којем им је он поручио да је њихова побуна оправдана. 

Исти назив, потом су усвојили и други ђаци и студенти широм земље, који су веровали да провођењем Културне револуције бране вољеног вођу којем могу да захвале за то што их не експлоатишу капиталисти и страни окупатори.

У августу 1966. око милион школараца и академаца окупило се да га види на Тргу Тјенанмен у центру Пекинга – био је то први од осам колосалних митинга Црвене Гарде у престоници. Њима је тада било речено да треба да униште старе идеје, културу, обичаје и навике експлоататорских класа.

Потом је почео прави терор у образовним уставама, укључујући ту мучења и убиства, не само декана, директора школа и наставника, већ и студената за које би неко из неког разлога приметио да долазе из боље стојеће породице или имају родитеље интелектуалце као експонената старог система и културе.  

Уосталом, у црвеној књижици "Цитати генералног секретара Маоа" стајале су вођине речи: "Ви млади сте пуни живота и енергије... Полажемо наде у вас. Свет припада вама. Будућност Кине припада вама."

Она је наредне 1967. штампана у чак 350 милиона примерака.

Уништити све старо 

Наиме, слично свом узору Јосифу Висарионовичу Стаљину, Мао је сматрао да комунистичка револуција значи прекид са свим старим, а не само капиталистичким политичко-економским системом. 

Након завршетка грађанског рата и победе комуниста, позатварани су приватни листови и фабрике, одузете њиве од крупних земљопоседника, прогањане религијске вође, а уметност подређена идеолошкој индоктринацији. Дакле, у време отпочињања Културне револуције, стари економски систем, веровања и уметност већ су били пригушени или трансформисани, тако да се може сматрати да се друштво већ било у доброј мери разрачунало са старом праксом.

Отуд, када се насиље из школа и универзитета излило на улице и ђаци почели да туку, малтретирају и убијају себи стране старије људе, није било сасвим јасно чему ти омладинци конкретно треба да се окрену у свом рушилачком револуционарном заносу. Пошто вођа и његови сарадници нису прецизирали шта се конкретно подразумева под "старом културом и обичајима" и ко су "буржујски моћници", млади револуционари су практично имали слободу да сами одлуче шта или ко би то могао да буде. 

Последице тих концептуалних нејасноћа били су необуздано насиље и сурова произвољност, односно, кошмарни крвави пир. 

Разуларена младеж са црвеним тракама на рукама и књижицама с цитатима Маове доктрине у џеповима је по свом нахођењу у градовима мењала имена улица и установа, шиканирала и тукла ситне занатлије и трговце попут кројача и цвећара, рушила споменике, упадала у библиотеке и палила књиге које јој се нису допадале.  

Наравно, с обзиром да комунизам заговара атеизам, религија је за Црвену гарду несумњиво била део старог начина живота и сујеверје, па су без двоумљења пребијани свештеници и скрнављени будистички и таоистички храмови, џамије и цркве. 

Као критеријум за то да ли је неко буржуј и део старе културе и естаблишмента узимано је и то да ли поседује продавницу, да ли је на положају унутар институције или фирме, које књиге чита, али и какву фризуру има и да ли носи кратку сукњу и високе штикле - ту су до изражаја долазили лични осећај и бујна машта фанатичних малолетних револуционара и њихових нешто старијих колега.

Убиства и прогон људи, мачака и голубова

Полетна омладина тако је, на пример, оценила да поседовање мачака представља део старе буржујске културе, због чега је организовала погром тих невиних створења. 

 У Шангају Црвена гарда је чак дошла на идеју да је гајење цвећа сувишно и луксуз и стога буржоаска култура, због чега су затварали и уништавали цвећаре и чупали жардињере и украсно цвеће у парковима. Прогонили су и узгајиваче спортских голубова јер су се ови дрзнули да драгоцено зрневље које би могло бити искоришћено за прехрану људи утроше на бескорисне животиње. 

Револуционарни комитети у том граду су себи дали и слободу да локалне становнике присиле да одустану од праксе сахрањивања и уместо тога мртве кремирају. Слично је било и у Нанкингу, где су чак плењени ковчези од погребника. 

Током Културне револуције ломљени су и уклањани гробни споменици странаца, јер су били сматрани за симболе империјализма, односно, подсетнике на период колонијалног подјармљивања Кине. Опкољаване су стране амбасаде и малтретиране дипломате под изговором да су експоненти империјализма и колонијализма, или, у случају СССР-а, ревизионизма. 

И док се полиција, по диктату, углавном просто држала по страни, она је повремено пружањем спискова класних непријатеља подржавала још једну мрачну активност црвених стражара - упаде, претрес и пљачку домова људи који су од раније важили за буржује, као и сваког другог ко им се учинио сумњивим или кога је неко потказао. Из кућа тих несрећника одношене су књиге, накит, сликарска платна и музички инструменти - нарочито су одузимани клавири, јер су били схваћени као отелотворење буржујског начина живота, као нешто што управо деца богаташа поседују и уче.

Посебно сурово је поступано са станодавцима и њиховим породицама - они су као експлоататори народа пребијани на смрт палицама и вешани, или у најбољем случају слати на тежак рад у гулаге успостављене по совјетском узору. Десетине хиљада породица било је присиљено да своје куће и станове предају држави.

Свеопшти друштвени метеж

Општој пометњи су доприносили сукоби међу самим припадницима Црвене гарде, који су уживали повластицу бесплатног превоза и циркулисали између градова у хиљадама. 

Најпре, није било јасно ни ко би и по ком основу могао да постане њихов члан – у почетку је преовладала идеја да би то требали искључиво да буду омладинци рођени у комунистичким породицама, да би онда сама идеја да се идеолошка подобност везује за крвно сродство била проглашена феудалном, што је довело до осуде и напада на црвеногардејце који су до јуче били вође тог покрета.

Неславном крају многих умишљених голобрадих револуционара допринела је армија, која је често одговарала захтевима локалних руководстава да се стане на пут разулареној омладини, упркос томе што се на челу Министарства одбране налазио Лин Бијао, улизица који је обожавао Маоа. 

Куриозитет је да је Лин издао директиву да официри, ради раскида с прошлошћу и формирања истински народне војске, поскидају еполете и своје шапке замене капама које су носили редови. 

Сви војници су тако сад изгледали исто, баш као и грађани, који су, у страху да не буду нападнути због свог стила облачења или фризуре, сви почели да се одевају једнако и да личе једни на друге. 

Деловање омладине којој је обожавани Мао, "велики вођа, учитељ и кормилар земље", дао у задатак да преузме власт и "бомбардује штаб (партије)", међутим, почело је да узима озбиљан данак. Они не само што су рушили јавни ред и мир, терорисали интелектуалце и ситне приватнике, при том свакодневно убијајући стотине људи и разарајући градове, већ су државу практично гурнули на ивицу хаотичног грађанског рата. 

Наиме, широм земље почеле су да ничу супротстављене фракције и избијају физички сукоби између партијских функционера који су били потказани као антикомунистички елементи и издајице и оних који су их осудили и уз помоћ Црвене гарде настојали да уклоне. Чак се дешавало да више различитих револуционарних група истовремено објави да су збацили локално партијско руководство и преузели власт.

У појединим крајевима, нарочито у провинцији Гуанси на граници с Вијетнамом, дошло је до крађе војног наоружања и крвавог обрачуна супротстављених фракција помоћу машинки, минобацача и друге артиљерије. У вртлогу борби и окрутним покољима у тој провинцији живот је изгубило више од 100.000 људи, а тела неких од њих, тврде историчари, била су ритуално прождирана како би били потпуно збрисани са лица земље. И у суседним провинцијама Гуандонг и Јунан, али и Унутрашњој Монголији и другде су се десили велики масакри. 

Више се није знало ко је унутар Партије истинска револуционарна снага, а ко ревизиониста и контрареволуционар. 

У свом нереду и немиру, међутим, искристалисала се једна извесност, а то је да је генерални секретар Мао тај који подржава омладинце и раднике у њиховом напору да збаце експлоататоре и да недвосмислени израз оданости њему представља залог сопствене сигурности. Зато је нагло порасла потражња за његовим списима, црвеним џепним књижицама с цитатима његове мисли, постерима, уличним паноима и бистама с његовим ликом – успостављене су десетине нових фабрика да би се одговорило ватреној жељи народа да се окити Маовим ликом и удуби у његово дело.     

Пад Црвене гарде и захуктавање чистке

Војни кадар великом већином није одобравао убиства, паљевине и блокирање саобраћаја. Посебно су га узнемиравали све учесталији напади на војна складишта и особље. Армије је отуд умела да узме ствари у своје руке и зачас најагресивније омладинце из редова Црвене гарде прогласи за контрареволуционаре и пошаље их у гулаге или сопствене казнене јединице на реедукацију. Но, и она је често била инструирана с врха да подржи радикалне елементе који су настојали да сруше постојећа партијска руководства и оформе револуционарне комитете.

Радници нису одмах прихватили насиље које су проводили ђаци и студенти, но и међу њима је временом почела да се јавља тежња да збаце руководства својих предузећа или бар уклоне појединачне шефове, због чега су нападали надређене или покретали штрајкове. И њих су такође на акцију против буржуја и антиреволуционара подстицали написи у партијском листу, чији су уредници били блиски Маоу. 

Суштински, међутим, радници нису одобравали неизвесност и атмосферу насиља и пљачке коју је спроводила разуздана Црвена гарда. Зато, када је сам Мао у лето 1968. издао директиву да се оконча ратовање и друго насиље и када су се у партијским новинама појавили чланци који су сугерисали да радничка класа треба да преузме вођство у свим областима, они су почели да се супротстављају ратоборним студентима и да од њих захтевају да оставе оружје и боре се речима. 

У школе и универзитете тада су поново ушли партијски комесари, чланови "Одбора радника и сељака за ширење Маове мисли" – овог пута многи од њих су били војници и задатак им је био да угуше ђачки покрет. То је практично био крај злогласне Црвене гарде.   

Дошло је до затишја и, с обзиром на то да су широм земље уместо партијских одбора били оформљени нови револуционарни комитети у којима су седели радници и Маоу верни партијски чиновници а култ његове личности био на врхунцу, у релативном миру је могла да се настави чистка коју је он од почетка прижељкивао. 

Његов највећи критичар и ривал Лиу Шаоћи је у партијским гласилима био разапињан као "кинески Хрушчов", ревизиониста који настоји да земљу поведе назад у капитализам. Окарактерисан и као издајица и "империјалистички пас", он је 1967. стављен у кућни притвор и потом искључен из Партије 1968. године. И преко стотину других високих функционера, укључујући ту и чланове Политбироа, армијске маршале и шефа пекиншког одбора партије су проглашени за антипартијску клику, смењени и удаљени – међу њима је био и каснији шеф државе и важни реформатор Денг Сјаопинг.

Сада је Партија широм земље почела потрагу за наводним тајним организацијама прокапиталистички оријентисаних непријатеља револуције. Те истраге, које је карактерисало масовно пропитивање и мучење, често су резултирале колективним егзекуцијама. Само у Шангају, у периоду од друге половине 1968. до јесени 1969. "откривено" је 39 подземних ћелија –  испитивано је преко 170.000 људи, од којих је њих око 5.400 ликвидирано или извршило самоубиство. 

С обзиром да су због немира школе и факултети већ две године били затворени, Мао је дошао и на идеју да би, и ради смиривања ситуације, било добро да дипломци средњих школа и студенти не ленствују по градовима, већ да се науче вредном раду и животу од сељака, правих носилаца револуције - они су и онако већ били испунили улогу коју им је наменио и више му нису били потребни. 

Сумрак младалачког револуционарног заноса

Отуд, више од десет милиона младића и девојака је покуљало у унутрашњост крајем 1968. и током 1969. како би постали бољи радници и комунисти. 

Немали број академаца и родитеља био је незадовољан, јер се младима при одласку у унутрашњост трајно одузимала дозвола за живот у граду, што је значило да не могу да више рачунају на право да у њима раде и добију здравствену негу. Наравно, тешко им је падала и раздвојеност, која је требала да потраје годинама.

Ипак, пуно је било оних који су на село одлазили с поносом у грудима, пуни ишчекивања - жељни да допринесу изградњи и развоју земље.

Но, у унутрашњости, осим почетног идеалистичког заноса, није било ничег другог. На селу су недостајали најелементарнији услови за становање као што су простор за смештај, струја и вода, па су многи од пристиглих студената морали да се задовоље спавањем у напуштеним, руинираним храмовима, шупама, шталама, а понегде и пећинама. И сами сељаци су, заправо, у многим деловима земље живели у тршчаним колибама и земљаним кућицама. 

Такође, у држави тек што се био завршио огромни талас глади проузрокован лошим управљањем за време тзв. "Великог искорака напред" (1958–1962). Тада је кроз убрзану колективизацију пољопривредне производње, крупне иригационе пројекте и индустријализацију покушан нагли прелаз из социјализма у просперитетно комунистичко друштво, али је, због недовољног планирања, недостатка техничког знања и нерезонског поступања с произведеним месом и житарицама, изазвана вишегодишња несташица хране која је, сматра се, однела животе неколико десетина милиона људи.

Када су студенти почели да пристижу, сељаштво је и даље било на ивици егзистенције јер је једва имало хране за себе, а камоли за издржавање придошлица – пиринчана и друга поља су била запуштена и гола, а шуме посечене. 

Врло брзо, дакле, постало је јасно да ће уместо продуктивног пољопривредног рада који би могао да допринесе просперитету земље већина студената време проводити скупљајући дрва, чистећи штале, носећи ђубре и трагајући за храном, као и да ће уместо идиличног, пасторалног живота у којем леђа пуцају од тешког рада али се ужива у здравој храни, свежем ваздуху и добром сну, проживети голготу – трауматичну и често понижавајућу борбу за пуко преживљавање. 

Односно, ако је било икакве изградње карактера и менталног челичења, они су пре били остварени кроз борбу са глађу и физичким симптомима неухрањености, него кроз прегалачки рад и једноставан, дисциплинован живот.  

Стварна издаја

Раних седамдесетих Мао се (успешно) посветио нормализацији односа са САД. Међутим, имао је све више здравствених проблема и мада је још увек вредно радио на уклањању кадрова за које је осећао да му на било који начин прете, више није био заокупљен жељом да протресе и преобрати сваки делић друштва. 

Повредило га је сазнање да је у армији заиста постојала група која је планирала да га ликвидира и то да је министар одбране Лин Бијао, који је био његов највернији сарадник у Културној револуцији и требало да га у будућности наследи, покушао да побегне у егзил у СССР. Лин је држао говоре Црвеној гарди на Тјенанмену, био је тај који је предложио да се у џеп сваког војника стави црвена књижица с Маовим цитатима и чак написао предговор за њу. Пао је у немилост због тога што је тихо јачао своје личне позиције у војсци и у једном тренутку без консултација с вођом наредио припреме за рат против Совјетског Савеза, с којим је шездесетих дошло до више окршаја дуж границе – то јесте било у складу с Маовим размишљањем, али је представљало недопустив чин самовоље који релативизује Маову моћ и контролу над државом. 

Међу војним завереницима који су планирали збацивање, односно атентат на Маоа, налазио се син Лин Бијаоа, што је, наравно, бацало снажну сумњу и на њега самог. Срећом по Маоа, авион којим је Лин покушао да се с породицом пребаци у Совјетски Савез срушио се у Монголији, вероватно због грешке пилота који је настојао да лети врло ниско, испод радара.  

Кини су због чистки и преврата током трајања Културне револуције недостајали стручњаци свих профила способни да воде економију, друштво и државу. 

Због свега тога, Мао је дозволио рехабилитацију неколико проказаних, неподобних политичара, међу којима и Денг Сјаопинга, којем је на инсистирање председника владе Џоу Енлаја дат задатак, да као и раније, с позиције заменика премијера управља економијом. 

Крај Културне револуције за нови почетак Кине

А када је "велики кормилар" Мао, "сунце у срцима" кинеских грађана, коначно умро 1976. у 84. години, Денг је, иако је претходно опет био удаљен са државних функција, надвладао отпор групе окупљене око Маове супруге Ђијанг Ћинг и 1978. постао де факто вођа партије и државе.

Денгу је још почетком шездесетих било јасно да колективизација пољопривредне производње и нагли покушај индустријализације у склопу Великог искорака нису успели и да, за бекство из глади и сиромаштва и даљи развој, држава треба да изврши радикалне измене у економском систему. Тада је без консултације са шефом партије одобрио повратак одузете земље сељацима и тако изгубио његову наклоност. 

Познат је Денгов прагматични коментар из тог времена у односу на критику да се уношењем капиталистичких тржишних елемената одступа од социјалистичког пута и угрожава уређење државе: "Није важно да ли је мачка црна или бела, већ да ли може да улови миша". Међутим, идеја да сељацима треба дозволити да слободно тргују својим производима квалификовала га је за категорију "капиталистичког путаша" (особе која се креће путем ка капитализму), због чега је 1966. био смењен и касније прогнан у унутрашњост да привређује као обичан радник у фабрици трактора.  

Када се све то има на уму, није чудно да је по доласку на чело државе 12 година касније формулисао реформску политику економског отварања према иностранству и постепеног увођења тржишних принципа у кинеску економију, најпре експериментално, у ограниченом броју специјалних индустријских зона. У економском смислу то је био нови почетак за Кину и темељ просперитета који она ужива последњих деценија.

Почетком осамдесетих, под Денговим руководством, партија се одредила према Културној револуцији, оценивши је као "обимну, дуготрајну и тешку грешку", односно, као друштвени експеримент "који је иницирао и водио друг Мао Цедунг" и који је проузроковао "најтеже жртве партији, држави и народу још од оснивања Народне Републике".  

Тако се испоставило да Маова Културна револуција, мада му је за живота донела ватрено обожавање маса, упркос огромном људским и материјалним губицима није успела ни да искорени капиталистичке економске елементе, ни да сасвим ућутка неистомишљенике.

уторак, 27. фебруар 2024.
11° C

Коментари

Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво