Читај ми!

Корени америчког богатства - најутицајније породице моћ су стекле незаконитом продајом опијума у Кини

Френклин Делано Рузвелт провео је 12 година у Белој кући, спасио је Сједињене Државе последица Велике депресије и земљу успешно провео кроз олујне воде Другог светског рата. Међутим, његов деда Ворен Делано, као и преци више других имућних и политички утицајних америчких породица, изградио је породично богатство неморалном и нелегалном трговином опијумом у Кини.

Крајем 17. века Енглези су почели да увозе кинески чај, који је брзо постао врло тражена роба за коју су трговци острвског краљевства плаћали у сребру.

У 18. и раном 19. веку, Кина је и даље била цивилизацијско средиште Далеког истока и вероватно најбогатија земља на планети. Енглезима и другим Европљанима сметала је чињеница да је она била економски самодовољна, односно, да није потраживала веће количине ничега што су они имали да понуде. Због тога су европске државе, жељне не само чаја, већ и кинеског порцелана, свиле, па и лакираних предмета и намештаја, константно бележиле дефицит у трговини с њом.

За Енглезе је стога постао економски императив да умање количину сребра коју предају Кини, тако што ће јој милом или силом наметнути робу коју су поседовали. У томе је посебну улогу требала да одигра њихова колонија Индија, која је тада обухватала и територије које данас припадају Пакистану, Бангладешу и Мјанмару.

Под британску власт од средине 19. века потпао је и Авганистан који је, скупа са северном Индијом, простор у којем је традиционално узгајан мак и прављен опијум.

Кантоншки систем

Када је краљ Џорџ Трећи на захтев домаћих трговаца и племства 1793. упутио кинеском цару писмо у којем је од њега тражио да додели земљиште британским трговцима као упориште из којег би они могли да развију трговину, двор у Пекингу је одговорио да је Кина економски самодовољна и да не потражује никакву страну робу.

"Но, пошто су чај, порцелан и свила које производи небеско царство апсолутно неопходни за европске државе и Вас лично, као знак добре воље, дозволићемо присуство страних трговаца у Кантону", навели су писари у Пекингу.

Тако је успостављен систем у којем су енглески и други бели трговци држани на обали онога што је данас провинција Гвангдоу, ван градских зидина града Кантона (Гвангџоуа) како не би долазили у директан контакт са локалним становништвом. Они су имали обавезу да властима уплате провизију за коришћење земље и складишта и у свом пословању као посреднике користе локалне трговце и слуге који им они доделе. Дозволу за боравак имали су само током јесени и зиме, а нису имали право и да носе оружје нити да уче кинески језик.

Њихов положај је заиста био тежак. Европљани, попут португалских трговаца и шпанских, италијанских и других католичких мисионара, који су почели да с мора пристижу у Кину у средњем веку често су били предмет подсмеха због својих великих носева, маљавости, необичне одеће и понашања. Они су у Кини с ниподаштавањем звани "морски" или "јужни варвари" јер су долазили бродовима с југа - обичај који се задржао до дубоко у 19. век.

Штавише, у конфучијанском погледу на свет, који је у 18. веку још увек доминирао не само у Кини, већ и на Корејском полуострву, Јапану и у Вијетнаму, трговци су, као професија која је уместо моралном усавршавању и стицању знања и вештина посвећена остварењу личне користи кроз лихварење, били презрени од стране двора и мандарина, класе учених бирократа.

У политичком хијерархијском систему заснованом на конфучијанским вредностима, дакле, трговци су били третирани као један од најнижих друштвених слојева, често нижи и од сељака, који су били виђени као кориснији чланови заједнице због свог вредног рада и конкретног, материјалног доприноса преживљавању становништва.

Опијум као ас из рукава

Треба напоменути да Енглези нису били први који су донели опијум у Кину. То су вероватно учинили арапски трговци, а потом и Португалци који су тој природној дроги придодали дуван, убран у њиховој јужноамеричкој колонији Бразилу.

Отуд, у позном Средњем веку опијум је у Кини конзумиран пушењем, измешан с дуваном. У народу је важио за супстанцу која може да буде од користи за спречавање ејакулације и задржавање сперме, што је веровало се, био начин да се сачува виталност и продужи живот.

Државни апарат династије Ћинг, наравно, приметио је штетне здравствене и друштвене последице коришћења опијума, те је у потпуности забранио његово коришћење 1799. године.

У првој половини 19. века моћна британска Источноиндијска компанија, крупна комерцијална и паравојна организација која је не само експлоатисала радну снагу и жњела природне ресурсе пространог потконтинента, већ и на њему практично вршила колонијалну управу, почела је, уз заштиту и логистичку помоћ Краљевске морнарице, да спроводи неморални план британске круне за надокнаду огромног трговинског дефицита с Кином. То је чинила тако што је упоришта за увоз чаја и свиле у Кини почела да користи за уношење индијског опијума.

У првој половини 19. века чак око милион сељака у Индији је производило опијум, па је он био доступан у огромним количинама. Врло брзо постао је убедљиво најуноснији артикал који су поседовали британски трговци и осовина целокупне трговине Уједињеног Краљевства у Азији, доносећи лавовски део (од 15 до 20 посто) прихода који је остваривало највеће светско колонијално царство.

И Американци желе део опијумског колача

Први Американац који је остварио крупан профит кроз трговину с Кином био је богаташ из Филаделфије Роберт Морис. Он је 1784. године, осам лета након што су колонисти на источној обали стекли независност од Велике Британије, упутио у Кину трговачки брод снабдевен лековитом биљком гинсенг и другим америчким производима. Од новца стеченог продајом тог терета његови морнари и трговци су купили чај, који је онда продат у САД за профит од око 35 одсто.

Свесни уносности чаја, више америчких трговаца је отпочело његов увоз, да би се убрзо суочили са ситуацијом коју су претходно већ искусили Британци - немогућношћу да робом коју су поседовали покрију трошак откупа те биљке. Американци су, наравно, били упознати са британском праксом кријумчарења опијума, па су, да би решили тај проблем, и сами посегли за њим.

Амерички трговци су, међутим, ту опојну супстанцу набављали у Турској и онда је транспортовали у Кину, остварајући профит од близу 40 посто. У пребацивању турског опијума на Далеки исток предњачио је трговац Семјуел Расел из Конектиката.

У потрази за радном снагом он је младим људима код куће рекламирао трговину опијумом као јединствену могућност да до своје 30. године остваре невероватно богатство у висини тадашњих 100.000 долара, што је сума чији би данашњи еквивалент био више милиона.

Богатство и политички утицај као плод кријумчарења опијума

Један од младића који су сазнали за Раселову делатност и отиснули се за Кину као његови трговачки шегрти, био је и двадесетчетворогодишњи Ворен Делано, деда председника Френклина Делана Рузвелта који ће касније провести 12 година на челу америчке државе, спасити је последица Велике депресије и успешно провести кроз олујне воде Другог светског рата.

Након праксе код куће, која се састојала од учења о врстама чаја, начинима за његово чување, вођења евиденције и кореспонденције, Ворен се 1833. године упутио у Кину.

Опијум који је његова компанија довлачила из Турске предаван је кинеским бандама, које су га онда дистрибуирале и при том подмићивале локалне бирократе.

Поред Ворена Делана у уносну, забрањену трговину опијумом били су умешани и преци других чувених богаташких породица са источне обале САД, попут Џона Мареја Форбса и његовог брата Роберта Бенета. Темеље својих приватних империја захваљујући шверцу опијума удариле су и касније утицајне породице Перкинс, Пибоди и Лоу.

Проклетство опијума

Док су се британски и амерички трговци богатили, опијум је разарао ткиво кинеског друштва. Не само што је ломио појединце и њихове породице, те погодовао ширењу криминала, већ је и урушавао дисциплину војске и државног апарата и подривао контролу двора над југом земље. Изазвао је и несташицу сребра, које је Кина увозила из Јапана и, захваљујући шпанским трговцима, Мексика, и тако пореметио систем плаћања који се заснивао на односу вредности сребрних и бакарних новчића.

Истовремено, осокољени британски и амерички трговци тражили су све више слобода и повластица за себе, као што су право да оснивају мисионарске школе и болнице и проповедају хришћанство, што је такође представљало изазов суверенитету и моћи "сина неба" (цара).

Зато, у другој половини треће деценије, новоименовани локални управитељ провинције Кантон је почео да у име двора тражи од западних трговаца да сместа престану с кријумчарењем опијума и предају своје залихе истог. Делано и његове америчке и британске колеге најпре су негирале да поседују ту дрогу, али су, када су кинески војници опколили њихова складишта и ставили их пред свршени чин, морали да је препусте властима.

Убрзо је и формулисан нови закон који је претио смртном казном и запленом имовине онима који се о тај позив оглуше и предвиђао поштеду за оне који својевољно признају да су грешком или у незнању унели опијум у Кину. С тим у вези, познато је трезвено, аргументовано писмо кинеског племића управитеља Кантона британској краљици Викторији у лето 1839. године, у којем он правда доношење тог закона и интервенцију власти против енглеских кријумчара:

"Чули смо да је у Вашој сопственој земљи опијум забрањен...То је снажан доказ да сте сасвим свесни колико је штетан за човечанство...Када би странци дошли у Енглеску и донели опијум, те завели народ Ваше земље да га пуши, не бисте ли Ви, као владар те земље, на то гледали с гневом и с правом настојали да га искорените?"

Профитабилни сукоб

Британска круна је, међутим, самоуверено одговорила војном интервенцијом, односно, упућивањем морнарице која је бомбардовала кинеска обалска насеља - то је био почетак злогласног трогодишњег Опијумског рата, који је окончан потпуним поразом трупа династије Ћинг и потписивањем Нанкиншког споразума.

У њему се Кина обавезала да плати ратне репарације, отвори пет лука за спољну трговину, те преда Великој Британији територију на којој ће бити изграђен град Хонгконг. У споразум је унет и принцип екстратериторијалности, односно, правило по којем су британски држављани у тим лукама у потпуности изузети од кинеских закона.

Интересантно је да је управо Опијумски рат пружио Ворену Делану прилику да се обогати и чак стекне дипломатски положај. Он је, наиме, искористио привремену забрану приступа кинеској обали коју је британска морнарица издала за трговачке бродове своје земље током трајања непријатељстава да попуни рупу у потражњи за опијумом која је тако настала - сакупио је сав расположиви капитал своје компаније и купио неколико бродова за транспорт те дроге, чиме је вишеструко увећао обрт предузећа.

Захваљујући том успеху, постао је сувласник компаније, што му је онда дало и прилику да служи као амерички конзул у Кантону. Војним операцијама Британаца убрзо се прикључио и један амерички ратни брод, што је Делановој дипломатској функцији, која је до тада практично постојала само на папиру, дало ауторитет и смисао.

Инфраструктура, здравство и наука финансирани новцем од шверца опијума

Делано је капитал стечен незаконитом трговином опијумом у Кини по повратку у САД уложио у куповину два рудника бакра, железнице и некретнина на обали океана у Њујорку.

Његове америчке колеге, Перкинси, Форбсови, Расели и други, свој профит генерисан шверцом те дроге искористили су и за изградњу болница, пруга, фабрика текстила, али и подизање (престижних) универзитета попут Јејла, Принстона и Колумбије.

У међувремену, САД су по угледу на Велику Британију присилиле кинеске власти на уговор сличан Нанкиншком споразуму. Он је америчким трговцима опијумом омогућио изузеће од примене кинеског закона и готово неометано деловање. Штавише, западњаци су, захваљујући свом богатству и војној заштити који су уживали, након Првог опијумског рата у Кини практично уживали статус полубожанстава.

Куриозитет је да је 1857. године, услед лома на берзи и финансијске кризе, Ворен Делано, који је у том тренутку већ четрнаест година живео у САД, доспео на ивицу банкрота и одлучио да се врати трговини опијумом у Кини, како би брзо повратио претрпљени губитак. У тој намери је и успео две године касније, када се са својом великом породицом преселио у Хонгконг да би радио као један од руководилаца своје старе фирме "Расел и компанија."

Тада је већ био при крају и Други опијумски рат (1856-1860) у којем су британске, француске и америчке трупе не само нанеле велику штету обалским градовима Кине, већ упале и у сам Пекинг, присиливши цара на бекство и опљачкавши његову палату. Повод за рат је било то што кинеске власти нису желеле да испуне захтев колонијалних сила да легализују опијум, укину царине и дозволе присуство дипломатских посланика тих земаља у самом Пекингу.

У повољним условима насталим по завршетку тог сукоба, Делано се поново обогатио захваљујући опијуму, док је у његовој земљи беснео сурови грађански рат у којем је живот изгубило близу милион људи. У САД се вратио 1867, а велики капитал који је стекао његовим потомцима је омогућио не само удобан живот, већ и значајан политички утицај.

Извоз опијума у Кину се наставио, а у земљи се развила и домаћа производња, тако да је почетком 20. века, сматра се, сваки четврти кинески мушкарац био редовни корисник те дроге.

четвртак, 25. јул 2024.
28° C

Коментари

Dobar tekst, ali..
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Zelja za lepotom
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Bravo
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Miss
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару
Treba li zabraniti lepotu?
Избор за Мис Србије на Тргу републике – женско тело на јавном кантару