Роберт Кох – врхунски немачки инфектолог или бескрупулозни колонијални лекар

Ко је био Роберт Кох - врхунски научник или бескрупулозни колонијални лекар? Реномирани немачки Савезни завод за инфективне болести носи име тог добитника Нобелове награде за медицину, једног од најзначајнијих микробиолога 19. века.

Но, у временима пандемије короне, када Институт Роберт Кох (РКИ) свакодневно објављује број заражених ковидом 19, а тиме и 110 година након његове смрти скреће пажњу на тог научника, све је више критичких гласова.

Неки чак захтевају да Институ промени име. Оптужба гласи: прослављени инфектолог није само заслужан за добре ствари у немачким колонијама у Африци, он је спроводио и истраживања која су угрожавала људске животе.

Према мишљењу историчара медицине Кристопфа Градмана са Универзитета у Ослу, дебате о наслеђу Роберта Коха у Африци отишле су предалеко. Не сме се стварати црно-бела слика, каже Грандман за Дојче веле: "То што је радио Роберт Кох мора се сместити у контекст времена у којем је живео и деловао. Банално је у 2022. години просуђивати о њему као о представнику колонијалне медицине", каже историчар Грандман.

Његов колега Јирген Цимерер, професор глобалне историје на Универзитету у Хамбургу, има другачији став. Он у својим радовима указује на "бескрупулозну" страну Роберта Коха, који је, по налогу немачке колонијалне администрације и у јеку сукоба колонијалних сила у Африци, истраживао болест спавања. Она се проширила у Африци око 1900. године, а изазивају је микроскопски паразити које преноси муве це-це.

Кох је спроводио бројне медицинске експерименте на подручју данашње Танзаније, Тогоа и Камеруна с циљем проналажења лека против болести спавања. Већина његових пацијената била је смештена у карантинским објектима, које је он назвао "концентрационим логорима", и лечена је атоксилом, супстанцом која садржи арсен и, према стручној литератури тог времена, високо токсичном у великим дозама.

Институт: "Најмрачније поглавље" Роберта Коха

Роберт Кох је, сматрају његови критичари, а у које се убраја и хаићанско-америчка историчарка Една Бономе, прихватио као неминовност бол и мучење хиљада пацијената, укључујући и њихову смрт.

Бономе је ипак, у изјави за Ал-Џазиру у октобру 2020, признала да се његове намере не могу апсолутно разјаснити. "Ипак, оно што знамо јесте да су Кохови поступци директно доприносили колонијалном угњетавању афричког становништва", истакла је Бономе и додала да су се у камповима које је Кох основао спроводили нехумани третмани и медицински експерименти.

Шта немачки институт данас каже о улози свог некадашњег директора Роберта Коха? Та институција, основана 1891. као Краљевски пруски институт за инфективне болести, и на чијем је челу Кох био до 1904, одбила је да се о томе изјасни за Дојче веле.

Међутим, на веб-страници Института постоје информације о томе да је Кох употребљавао атоксил. Тамо је Кохово последње велико истраживачко путовање у источну Африку из 1906. описано као "најмрачније поглавље" у његовој каријери.

Према тим оценама РКИ, Кох је, коришћењем атоксила у почетку успео да постигне успех у лечењу поремећаја спавања, али паразит у крви пацијената тако се могао сузбити само на кратко. "Кох је затим удвостручио дозу атоксила, иако је био свестан ризика од тог агенса који садржи арсен", наводи се на интернет-страници немачког Института. "Код многих пацијената уочени су бол и грчеви у стомаку, а неки су чак и ослепели. Ипак, Кох је остао уверен у фундаменталне предности атоксила."

Притисак због успеха и славе

Кох се предуго држао лека атоксил, био је под притиском да успе, каже историчар Градман. Он међутим не верује да Кохова пракса из тог времена може да утиче на данашњу скепсу када је реч о испитивањима лекова и вакцинацијама - ни у Африци, а ни на глобалном Северу. Танзанија је веома отворена за западњачку медицину, а та медицина се не може свести на једног од њених представника, указује Градман.

Уочи свог последњег путовања, Кох је био на врхунцу своје каријере. Године 1882. објавио је откриће патогена туберкулозе, што му је донело светску славу, а 1905. и Нобелову награду за медицину. Он је успео да покаже да је ту болест, од које је умирао и део становништва Немачког рајха, изазвала бактерија.

"Ако не водећи рачуна о околностима данашње стандарде применимо на историјске личности, онда скоро свако може да добије лошу оцену. Тако је то погрешно и у случају Роберта Коха. Он је наиме у Африци и од Африканаца препознат као неко ко је открио бактерију туберкулозе и у том смислу је доживљаван као узор", каже Градман за Дојче веле.

Скепса према вакцинацији

Рихард Шаба из Представништва Немачке уреда у главном граду Танзаније Додоми, то може да потврди барем за део људи, рецимо за стручњаке. "Кохова истраживања маларије и туберкулозе добро су позната у научним круговима, али то није тема за обичне људе", лаже Шаба за Дојче веле.

"Било би погрешно правити паралеле између тамне стране његових експеримената и отпора Танзанијаца и Африканаца вакцинацији против ковида 19", каже Шаба.

За то су, истиче, одговорни неки други разлози, који немају никакве везе са Коховим радом. Више је скепсе због тога што људи обољевају након вакцина које су брзо развијене, па онда нису сигурни у њихово деловање.

"Данас је луксуз критиковати Кохово понашање, али који истраживач у то време није у име науке правио ужасне експерименте у Африци", пита Шаба. А Кох је, као и многи други, и у складу с идеологијом тог времена, у поређењу с Африканцима себе доживљавао као натчовека .