Историјска пресуда у Јапану – прва одштета за жртве насилне стерилизације због "лоших гена"

Виши суд у Осаки прихватио је колективну жалбу три подносиоца тужбе с инвалидитетом који су од јапанске државе захтевали да им исплати одштету, јер су у раној младости били стерилизовани по диктату закона, чији је циљ био да из јапанске популације елиминише гене који проузрокују урођене болести и деформације.

Тиме је преокренута одлука ниже инстанце суда која је нашла да држава није дужна да тим особама, које су због урођене глувоће, односно, у једном случају због смањених менталних способности, биле жртве нехуманог закона, исплати надокнаду за претрпљену здравствену штету и њоме изазвани душевни бол, јер је већ био истекао законски рок за подношење тужбе од 20 година.

Наиме, те три особе у седамдесетим и осамдесетим годинама живота из града Оцуа у префектури Шига поднеле су тужбу против државе 2020, јер су по јапанском Закону о еугеничкој заштити, који је био на снази све до 1996. године, биле присиљене да се заувек одрекну способности да имају децу.

Тај сада злогласни закон, о којем се пуно расправља последњих пет година и који су и судије Основног суда у Осаки прогласиле неуставним јер нарушава одредбе о равноправности грађана и праву на трагање за срећом, предвиђао је присилни абортус за фетусе за које се веровало да могу наследити "лоше" гене и стерилизацију, односно, обавезну контрацепцију за особе с урођеним инвалидитетом, с Дауновим синдромом и болеснике који пате од тежих менталних обољења, нарочито шизофреније.

Виши суд у Осаки je подносиоцима тужбе против државе доделио одштету од 27 и по милиона јена (око 213.000 евра), што је половина суме коју су они захтевали, с образложењем да због друштвене атмосфере и физичких проблема које имају нису имали приступ потребним информацијама и правном систему, због чега је у њиховом случају било неправедно применити правило о застаревању.

Пошто су у шест претходних судских процеса у вези са присилном стерилизацијом одбијени захтеви за одштету подносилаца тужби због застаревања, то је први пут да је некој од више хиљада жртава поменутог дискриминаторног закона додељена накнада, због чега се одлука Вишег суда у Осаки сматра историјском.

Еугеника – квазинаука о наслеђивању

Концепт еугенике, као науке за подстицај присуства позитивних и ограничавање присуства негативних наследних карактеристика, односно, стварање тзв. "квалитетних породичних лоза" у сврху "побољшања друштва" и "напретка човечанства", представио је енглески полимат из 19. века Франсис Галтон.

Први закон који је наложио спровођење те сурове праксе уведен је у америчкој држави Индијани 1907, а врхунац популационе манипулације у еугеничком духу остварен је за време нацистичког режима у Немачкој.

Тада су у сврху стварања "чисте" аријевске расе, на основу закона из 1933, за елиминацију непожељних болести и појединаца са урођењим физичким поремећајима и слабијим интелектуалним способностима коришћени вештачки изазвани побачаји, стерилизација, па и еутаназија.

Генеалогија државног насиља над инвалидима

Настојање да се по нацистичком узору, законском регулативом приоретизује рађање здраве, физички и ментално супериорне деце у Земљи излазећег сунца је први пут материјализовано 1940. године.

Након завршетка рата та пракса није била напуштена и 1948., с прокламованом намером да се "са становишта еугенике спречи рађање лоших потомака", формулисан је поменути Закон за еугеничку заштиту.

Он је прописивао да се стерилизација или абортус спроводи над особама са урођеним физичким болестима и деформитетима, у принципу уз њихову сагласност, а над ментално заосталим и ментално оболелима без њиховог пристанка, и давао је лекарима право да – када оцене да је то у јавном интересу – сами поднесу одговарајућем комитету захтев за захват без сагласности самог субјекта.

Главно оправдање за тај дискриминаторни закон био је да те категорије становништва нису способне да се старају о свом породу.

У почетку, његово постојање и насиље над инвалидима и менталним болесницима које је омогућавао правдани су и потребом да се ограничи раст популације, јер је Јапан по престанку непријатељстава и повратку милиона својих војника с ратишта у иностранству доживео популациону експлозију у тренутку када је земља била потпуно разорена америчким бомбардовањем и захваћена глађу.

Крајем четрдесетих још увек је владало и галстоновско уверење да ће популациона експлозија довести до негативне селекције. По тој логици, образовани и интелигентни ће се уздржати од прављења великог броја деце у тежим економским условима јер су у стању да схвате друштвену ситуацију па ће имати малобројан пород, док ће необразовани и непросвећени наставити да рађају пуно деце без обзира на последице које то, нарочито у сиромаштву, може имати по здравље и квалитет живота – понављање тог обрасца кроз више генерација резултираће  драстичним повећањем броја "неквалитетних" јединки у друштву.

При доношењу Закона о еугеничкој заштити, ни када се гледа са данашње дистанце, намера законодаваца није била сасвим злонамерна. Наиме, у склопу тог закона легализован је абортус како би се предупредио опасни друштвени феномен у којем су сиромашне жене, које су често биле и жртве сексуалног насиља, одлазиле код надрилекара и у нехигијенским условима вршиле прекид трудноће.

Нажалост, абортус је у Јапану тада постао и алат принуде када су у питању особе са урођеним манама. Сматра се да су на основу тог закона, који у свом највећем делу не приличи демократским земљама, медицински захвати попут стерилизације без пристанка извршени у бар 16 и по хиљада случајева.

По извештавању јапанског јавног телевизијског сервиса НХК, трагично, стерилизација тежих душевних болесника делимично је по инерцији настављена и након укидања Закона о еугеничкој заштити све до почетка овог века, јер се одомаћила као пракса у поступању с тим људима.