Јефтине калорије слаба тачка јапанске економије

Епидемија ковида 19 има бројне и далекосежне економске последице. И док се углавном говори о њеном удару на авионски саобраћај, транспорт робе и туризам, у далекоисточној царевини она је пробудила анксиозност и у вези са снабдевањем храном.

И то не само због опасности која тренутно широм света прети од инфлације проузроковане убризгавањем великих количина новца ради одржавања економских активности и поспешивања потрошње.

Наиме, стручњаци у Јапану упозоравају на чињеницу да је двадесетак земаља света током епидемије ограничило извоз хране иностранству.

За пацифичку острвску државу то је разлог за бригу јер, изражено у калоријама, њени пољопривредници и прехрамбрена индустрија производе само 37 одсто хране која се у њој конзумира. То значи да се преко 60 посто прехрамбених производа које троши становништво у Јапану набавља у иностранству. Треба напоменути да је исти параметар почетком осамдесетих износио око 75 посто.

Италија заузима све већи удео на тржишту 

Јапан највише хране увози из Кине, Тајланда, Јужне Кореје, САД и Аустралије, а последњих година све већи удео на његовом тржишту има и Италија.

Постојбина самураја је укупно четврти највећи увозник хране на планети, а у прошлости је у више наврата заузимала прво место на светској листи увозника меса. У 2018. години, на пример, Земља излазећег сунца је у иностранству пазарила храну вредну чак 52 милијарде америчких долара. 

С обзиром на то да је Токио недавно потписао међународни споразум о слободној трговини са земљама азијскопацифичког региона (изузев САД), који подразумева осетно смањење царина и укидање квота за увоз, очекује се да ће уплив хране страног порекла даље осетно порасти, посебно из Аустралије, Канаде и Мексика.

Безбедносно гледано за Јапан је то врло тешка ситуација, поготово у условима повишене војне и политичке затегнутости каква сада влада, јер би евентуални рат на Тајвану или у Јужном кинеском мору могао да, сигурно краткорочно, а могуће и на дужи рок, проузрокује озбиљне поремећаје у снабдевању храном.

Ово стога што би такав сукоб подразумевао прекид трговинских веза са Кином, а можда и тешкоће у дотурању прехрамбених производа и сировина из земаља као што су Тајланд и Вијетнам. 

Драстично смањење становништва које се бави пољопривредом

Јасно је да успостављање производње већих количина хране ради решавања проблема несташица захтева време и ресурсе и није једноставно као што је, на пример, повећати производњу хируршких маски или шприцева. Поготово ако се има у виду да су проблеми због којих Јапан има ниску стопу самодовољности у производњи хране дубоки и укључују географске и демографске факторе.  

Као претежно планинска земља, с релативно мало обрадиве површине, која је при том и расцепкана, што онемогућује већу примену пољопривредних машина као што су комбајни, Јапан није у стању да оствари ефикасну и јефтину производњу житарица и других култура каква је могућа, рецимо, у Северној Америци.

Даље, становништво које се бави пољопривредом у Јапану се последњих година драстично смањује – у другом десетлећу овог века оно је пало са два милиона у 2010. на око 1,36 у 2020. Оно, такође, брзо стари – процењује се да ће у 2025. око 70 посто пољопривредника у Јапану имати 65 или више година живота. Штавише и земљиште која се користи за пољопривредну производњу је пало са 5,8 милиона хектара у 1970. на 4,4 милиона у 2019. 

Храна произведена у Јапану је због високих трошкова производње скупа у поређењу са земљама северноамеричког континента или Кином, које због велике популације или константног прилива имиграната, практично на располагању имају и готово неограничену количину јефтине радне снаге.

Епидемија донекле побољшала ситуацију

Пољопривредници у Јапану, где је чак 30 одсто становништва старије од 65 година, зато су присиљени да се посвете усавршавању квалитета својих производа и бројним иновацијама у осмишљавању прехрамбрених продуката и у маркетингу.

У борби да високим квалитетом надмаше јефтине стране производе и тако опстану на захтевном домаћем тржишту јапански пољопривредници се, међутим, излажу већем економском ризику у смислу да се њихови артикли услед тога сврставају у луксузну категорију, што их онда чини посебно осетљивим на пад стандарда и потрошње становништва.

Последњих година јапанска прехрамбена индустрија настоји да ублажи проблем смањивања радне снаге у пољопривредном сектору и високих надница домаћих радника, које поскупљује производњу и јапанске прехрамбене артикле чине по цени мање компетитивним у поређењу с увозним артиклима, увозом стране нискоквалификоване радне снаге, углавном из земаља југоисточне Азије, нарочито из Вијетнама. 

Епидемија новог коронавируса донекле је побољшала ситуацију у том погледу, јер је подстакла један број младих да се из великих градова опхрваних проблемом брзог ширења заразе преселе у унутрашњост и посвете животу на селу.

Упркос томе, у целини гледано, поремећаји које је изазвала, као што су поскупљење трошкова увоза или уздржавање становништва од веће потрошње због неизвесности у вези с послом, продубили су забринутост економских планера у Јапану јер су наново указали на слабости те државе када је у питању сигурност у снабдевању храном.