Како ће се убудуће обрачунавати климатских пројекти - богати би поново могли да штеде на сиромашним

Ради се о смисленом пројекту. Уз немачку помоћ у Руанди се инсталирају "еколошке" пећи. Око 90.000 их је већ постављено у тамошњим селима, а планом је предвиђено да се годишње изгради по 40.000 нових пећи.

Оне имају двоструки позитиван ефекат. Знатно се смањује интензитет сече шума у и коришћење дрвета на традиционалним огњиштима, а истовремено се смањује и загађење ваздуха у колибама и кућицама. Осим тога, годишње се "уштеди" емисија од око 27.000 тона разних гасова штетних по климу.

Пећи коштају око сто евра по комаду, а новац стиже из Немачке. Скупља га организација "Atmosfair", а донатори су или предузећа или приватне особе, који на тај начин желе да компензују количину емитованих штетних гасова за коју су сами одговорни - зато што, на пример, лете авионима.

Пројекат са пећима само је један из вишегодишње праксе међународне сарадње. Али нејасно је да ли ће се и убудуће наставити с таквом праксом, јер би на климатској конференцији у Глазгову обавезујућим правилима требало да се регулише будућност таквих пројекта.

Фамозни Члан 6

Kључни појам у том контексту је "Члан 6" - а ево о чему се ради. Kада је 2015. дефинисан Париски климатски уговор, око 190 држава-чланица Уједињених нација обавезало се да ће поштовати сопствене, националне климатске циљеве.

Сама чињеница да су се државе обавезале да ће смањити емисију штетних гасова био је знатан напредак у односу на стари климатски уговор (Протокол из Kјота), који је важио до 2020.

Протоколом из Kјота предвиђало се да ће само 38 најбогатијих земаља света да смање своје штетне климатске емисије.

Радило се (а и даље се ради) о индустријски развијеним државама које су ионако највећим делом одговорне за климатске промене. И управо по тој логици из Kјота су и "рођени" климатски пројекти попут оног у Руанди.

Богате земље дају новац и финансирају пројекте на сиромашном југу, а заузврат добијају "ваучере" којима се перу од сопствених климатских грехова.

Након Париза, све је другачије. Сада су се све земље обавезале да ће радити на заштити климе, свака на свој начин. У француској метрополи са еуфоријом се усвојио тај уговор, с циљем да отопљење Земље не сме да порасте за више од два степена, а још боље за само 1,5 степени.

Али, оно што се у Паризу није урадило, као ни на климатским скуповима након Париза, јесте договор о томе како ће се "обрачунавати" будући пројекти, попут оног у Руанди? И да ли ће на пример биланс тог пројекта бити "уписан" на руандски или немачки рачун? Па и то ко ће убудуће те ствари да финансира? Све је то требало регулисати чланом 6, али ни шест година након Париза још увек нема конкретног договора.

Шта ако не буде договора?

Ако се на конференцији у Шкотској не усвоје конкретна правила, шеф организације "Atmosfair", Дитрих Брокхаген, у интервјуу за DW оцењује да би будућност могла да уде црна.

"Сваки дан градимо нова постројења за производњу обновљивих енергија, а за то нам је потребан новац. Новац добијемо од наших муштерија и од добровољних компензација за емисију угљен-диоксида. Зато су нам на овој климатској конференцији потребни конкретни одговори око члана 6, којим би се земљама у којима спроводимо наше пројекте дозволило да смањење емисије угљен-диоксида обрачунавају преко 'Atmosfair-а', као и до сада. У супротном ћемо морати да обуставимо те компензационе пројекте."

То конкретно значи да би се обрачунавање и даље радило у Немачкој, а Руанда не би у том случају смела да у свом националном климатском билансу наведе и смањење емисије угљен-диииоксида, јер би то значило да се један те исти климатски пројекат "броји" два пута.

Управо то је камен спотицања. Неке земље попут Бразила такве пројекте у будућности желе да обрачунавају код куће. Ако се у Глазгову не усвоје конкретна правила, могао би да се створи "систем Дивљег запада", страхује Давид Рајфиш, стручњак за питања климе у немачкој еколошкој организацији "Џерманвоч".

У разговору за DW, он због тога захтева пре свега транспарентност. Требало би да буду могући само они пројекти који сиромашнијим земљама доносе неки додатни климатски ефекат, каже наш саговорник.

Циљеви и пројекти

Сиромашније земље често имају сасвим једноставне климатске циљеве, на пример повећање капацитета производње енергије из обновљивих извора. Пројекат изградње пећи у Руанди у том случају би био укњижен и признат као "додатни напор".

Рајфиш је уверен да "члан 6. итекако може да има позитивну улогу у заштити климе, ако се тиме уведе коришћење технологија у земљама у развоју, у којима још нема услова за тржишну утакмицу".

Нека богата земља, попут Немачке, тако би имала могућност да уради и више за заштиту климе него што је то предвиђено националним циљевима. Да ли ће оне то и чинити? То је за сада још отворено. Превише је, наиме, примамљива опција да се уз помоћ трикова и компликованих рачуна "улепшава" сопствени климатски резултат.

И Рајфиш дели то мишљење: "Ми у "Џерманвоч-у" веома смо забринути због могућности да се наруши интегритет Париског споразума ако се неке одредбе не формулишу на прави начин."

Kључни део Париског споразума важи и убудуће, а то је да све земље остваривањем својих националних циљева доприносе заштити климе.

Међународна сарадња

Због тога експерткиња за климу немачког огранка организације "Гринпис", Лиза Гелднер, каже да од члана 6. нема много користи ако је нејасно формулисан.

Она за DW указује колико је важна међународна сарадња у покушају да се оствари циљ и смањи отопљавање Земље од 1,5 степени Целзијуса.

"Државе морају да сарађују како би заједно решиле климатску кризу. Богате земље морају да подрже сиромашније у финансирању пројеката. Потребна је и размена технологија и знања. Само тако се може довољно брзо одустати од коришћења угља, нафте и гаса, односно трансформација привреде с циљем заштите климе. Али оно што нам не треба јесте стварање глобалног тржишта угљен диоксида."

Правила у члану 6. измишљена су како би се помогло сиромашном југу, и то додатним новцем с богатог севера, а не с циљем пребијања климатских циљева које свака поједина земља ионако сама мора да испуни, наглашава Гелднер.

"Kомпензације нису ништа друго него то да велики загађивачи плаћају неком другом да тај други редукује или елиминише емисију угљен-диоксида, а да они истовремено наставе да и даље емитују тај гас у атмосферу. Kомпензација је лицемерје. Kомпензације су трикови у билансима, којима велики загађивачи желе да одбаце одговорност са својих леђа."

Kлиматски стручњак "Џерманвоч-а", Давид Рајфиш, ипак још није покопао све наде да би у Глазгову могао да се постигне договор око те тешке теме и начина на који се "обрачунавају" климатски пројекти.

У последњих шест година је, каже, комплетна дискусија око члана 6. била угрожена због чињенице да се није направила адекватна припрема терена за годишње климатске самите.

Овога пута, под британским председавањем, то је другачије, сматра наш саговорник. Само, да ли ће Рајфиш бити у праву или неће, односно хоће ли се ипак постићи договор или не - то ћемо да видимо 12. новембра, онда када се конференција у Глазгову заврши. Са договором или без њега.