Миграције из Кине, трка за акумулацијом капитала

Пример кинеских радника у другим земљама Азије може бити поучан у смислу да јасно указује на то да излазак државе, домаћинстава и појединаца из сиромаштва не мора да значи и крај економски мотивисане емиграције, те да радници могу да буду вољни да (привремено) напусте своју земљу, чак и ако су примања која могу да остваре у држави у коју одлазе просечно нижа него у њиховој земљи.

Наиме, по истраживању кинеских економиста и социолога, сваке године земљу привремено напусти око пола милиона радника, који у државама Азије, попут Јапана, Јужне Кореје и Сингапура, али и другде широм света, углавном обављају непопуларне физичке, слабо плаћене и "прљаве" послове иако су наднице за њих ниже од просечне плате у Кини.

Штавише, да би добили те послове у иностранству, они морају да плате високе хонораре од  пет-шест хиљада долара агенцијама које посредују у извозу радне снаге, што је обично еквивалент суми коју у иностранству могу да уштеде (а у неким случајевима зараде) за годину дана.

Овде је реч о индивидуалној емиграцији где радник налази запослење у страној фирми, а не о радницима који као упосленици кинеских фирми привремено одлазе у иностранство да обаве радне задатке.

Миграција зарад брже акумулације новца

По подацима кинеског Националног бироа за статистику, у периоду од 1995. до 2019. године, просечно је око 65 посто кинеских радника у иностранству радило у грађевинарству, а око 15 процената у пољопривреди, шумарству и рибарству.

Мада је невероватан економски напредак који је Кина остварила последњих деценија из сиромаштва извукао буквално стотине милиона људи, и даље постоје битне регионалне разлике у стандарду становништва.

И док је јасно зашто радници из сиромашних области у унутрашњости, нарочито они из мањих градова, желе да нађу запослење у иностранству, изненађује то што међу емигрантима из Кине има и много оних који се одлучују на рад у иностранству иако већ имају посао и свесни су да наднице тамо могу бити ниже од просечне плате коју зарађују у домовини.

Реч је, дакле, о људима који нису присиљени на одлазак из земље због незапослености или сиромаштва – у Кини је просечна месечна плата скочила, изражено у америчким доларима, са 83 долара у 2000. години на 1.071 долар у 2019.

Кинески социолози истичу да њих на привремени рад у иностранству пре свега подстиче потреба да брже стекну капитал како би зарад брака могли да уплате предујам за некретнину, покрену приватни бизнис или, у случају да имају децу, обезбеде новац да их пошаљу у приватну школу.

Комунизам VS капитализам

У Кини су за време класичног комунизма ожењени радници с децом могли да се ослоне на фирме, друштвене организације, односно државну управу где су били запослени да им обезбеде стан бесплатно. Такође, слично СФРЈ, и у Кини су постојале само друштвене школе, па није било велике конкуренције између породица у вези са квалитетом образовања које ће пружити својој деци.

Сада, међутим, када је Кина политички гледано комунистичка али економски гледано (у знатној мери) капиталистичка земља, као и другде у свету, радници су присиљени да сами зараде новац за некретнине које  купују на слободном тржишту (које, иначе, последњих година диктира астрономске цене).

А уместо друштвених основних и средњих школа које су биле квалитетне у прошлости, због приватизације, слободног тржишта и чињенице да приватне школе финансијски привлаче добре наставнике и троше више новца на наставне просторије и средства, сада су приватне школе те које важе за боље и корисније када је реч о стицању знања потребног за упис на факултете.

То све просечног грађанина много кошта, па се кинески радници, у вери да ће им требати мање времена да прикупе потребни новац, одлучују да оду иностранство, чак и када су наднице ниже него у домовини, вођени (углавном исправном) логиком да ће тамо моћи да остваре више (прековремених) радних сати и тако заправо зарадити више новца него у Кини. Када је грађевинарство у питању, због оштре зиме која је по суровости налик оној у Сибиру, на северу Кине радови се некад прекидају на неколико месеци, па се грађевинцима из тог дела земље више исплати да оду у иностранство и раде за исту, па и мању плату, али током целе године.

Такође, рад у иностранству, најчешће због разлога као што су непознавање језика и недостатак пријатеља и партнера у новој средини, подразумева мање излазака и мање трошења новца. То пак, значи да се, чак и у случају да су примања слична онима у Кини, у иностранству може више уштедети.

У време трајања политике једног детета део кинеских радника који су ишли у печалбу био је мотивисан и жељом да у иностранству слободно зачну већу породицу.

Пример кинеских радника показује да, када су у питању економски разлози за емиграцију, може постојати сплет околности у којима ни запослење, ни раст примања у држави нису довољни да раднике одговоре од одласка у иностранство.