Драч, сигурна кућа за жртве америчких авантура

После серије америчких неуспеха у Ираку и Авганистану, сарадници и савезници политике коју су дефинисали неоконзервативци млађег Џорџа Буша, сплетом чудних околности, завршили су на обали Јадрана – у Драчу.

Неколико стотина авганистанских избеглица тек се сместило у хотеле у албанском обалском граду, док су, истовремено, власти затражиле од студената да напусте домове у Тирани како би направили место за нове придошлице из те државе.

Власти у Тирани очекују да ће, до краја операције спасавања, сигурност од могуће одмазде талибана у Албанији пронаћи 4.000 Авганистанаца. Привремено, како тврде Американци и представници владе.

Такође привремено и такође и Драчу, већ годинама спас од одмазде иранских власти, тражи око 3.000 некадашњих припадника организације Муџахедин ел Калк, које Техеран оптужује за издају и смрт најмање 12.000 војника.

Сигурна кућа, Драч

Сматрајући да би прихватање иранских дисидената, или терориста како их називају у Техерану, могло озбиљно ојачати позиције Тиране у Вашингтону, влада бившег премијера Саљија Берише сместила их је у комплекс који су уз помоћ иранске емиграције саградили у Драчу.

Првобитно, на јадранској обали било их је око 300, али је уз сагласност Беришиног наследника, Едија Раме, њихов број достигао читавих 3.000.

У Албанију су стигли пре безмало десет година. Привремено, како су тврдили Американци, који су их претходно избрисали са листе терористичких организација, на којој су се нашли због умешаности у убиство шесторице Американаца, од којих су тројица били официри Војске САД.

Недавно, такође на највише годину дана, у Албанију су стигли Авганистанци – некадашњи преводиоци, сарадници безбројних страних агенција и разноразних организација, чије је двадесетогодишње деловање у тој држави окончано хаотичним повлачењем Американаца и повратком талибана на власт.

У оба случаја, "куповина" америчке наклоности била је главни фактор током процеса одлучивања о прихвату бегунаца, који су у Албанији стигли страхујући да ће их власти држава из којих потичу једноставно побити. Не без разлога.

Такође, немогуће је проценити до када ће ту остати. Уколико се ствари драматично не промене, ирански дисиденти ће у Албанији остати заувек. Процес провере авганистанских избеглица, који би могао да потраје и годину дана, још није ни почео.

Муџахедини у егзилу

Око 3.000 Иранаца, који су на врховима бајонета изнели терет Исламске револуције, у Драч су стигли када је постало извесно да после раскола са властима у Техерану неће преживети растући ирански утицај у Ираку.

Најмање 140 припадника те организације убијено је у бази Ашраф у Ираку и околини, где су се сместили пошто су, после протеривања из Ирана, склопили савез са Садамом Хусеином и покренули серију напада на иранске снаге.

У тим нападима је, током безмало две деценије, убијено око 12.000 Иранаца, а припадници организације Муџахедин ел Калк број жртава процењују на чак 50.000.

Осим за тероризам, Техеран их терети и за отворену издају.

Државна агенција Фарс, позивајући се на извештаје Федералног истражног бироа, објавила је да је огранак те организације у Сан Дијегу поздравио посаду америчке крстарице Винсенс, која је 1988. године оборила ирански "ербас" у којем се налазило 290 особа, укључујући и 65 деце. Американци су тврдили да је посада крстарице идентификовала путнички авион као надолазећи Ф-14 иранског ратног ваздухопловства.

Растући ирански утицај у Ираку, после пада режима Садама Хусеина, резултирао је бројним нападима и егзекуцијама припадника МеК-а, па су, суочени са вероватним истребљењем, помоћ затражили од Американаца, пре свега од неоконзервативаца.

Упркос ставу тадашње државне секретарке Кондолизе Рајс, која је била против сарадње са организацијом коју САД сматрају терористичком, Доналд Рамсфелд и Дик Чејни су их видели као сјајно оружје за борбу против Ирана, па је Рамсфелд, како наводе извештаји из тог времена, изговорио чувену реченицу: "Момци прво иду у Багдад па онда у Техеран". Завршили су у Драчу.

Да би ствар била још конфузнија, млађи Џорџ Буш је, представљајући разлоге за инвазију Ирака 2003. године, у неколико наврата помињао МеК као један од кључних доказа сарадње режима Садама Хусеина са терористима.

Како би уклонила резерве скептика, администрација Барака Обаме је на готово волшебан начин уклонила МеК са листе терористичких организација 2012. године. Ова операција је смишљена како би се пронашао нови домаћин за потенцијалне савезнике, јер је после серије убистава у Ираку постало кристално јасно да припадници МеК-а у Ираку једноставно не могу да преживе.

Бивши амерички обавештајци, суштински, ову групу сматрају бизарном и бруталном, а МеК је наводно био и један од кључних фактора раздора између државног секретара Мајка Помпеа и сада већ бившег саветника за националну безбедност Џона Болтона. Помпео ни по коју цену није желео да администрацију везује са организацијом тек избрисаном са листе терористичких организација.

"Да будемо јасни око овог питања. Амбасадор Болтон је говорио на њиховим скуповима, председник Трамп и ја нисмо", објаснио је тада Помпео.

Од Техерана до Драча

Прича о овој организацији је готово невероватна. Раме уз раме са остатком револуционарног покрета, као исламистичко-марксистичка милиција збацили су са власти у Ирану шаха Резу Пахлавија, али су се касније докачили са челницима исламске револуције и постали смртни непријатељи.

Током рушења шаховог режима, важили су за непоколебљиве борце који су улазили у готово самоубилачке акције против снага безбедности и редовно нападали представништва западних компанија. Наводно, организација Муџахедин ел Калк сноси одговорност за смрт најмање шест Американаца у Ирану. Позната је и по песми у којој се непрестано понављају "смрт и уништење" Америке.

Хомеини их је, одмах по повратку из егзила, означио као опасне, јер су окупљали регруте из средњег сталежа и били прилично популарни међу локалним интелектуалцима и студентима исламистике.

Муџахедин ел Калк је до тачке са које нема повратка доспео после серије експлозија аутомобила-бомби у којима је 1981. године страдало више од 70 иранских званичника, укључујући тек изабраног председника Ирана Мухамеда али Раџала и премијера Мухамеда Џавада Бахонара.

Контранапад присталица власти у Техерану био је страшан, па су преживели једва успели да се домогну Ирака, где им је уточиште пружио Садам Хусеин.

У наредних двадесет година организовали су серију напада на иранске власти, а Садаму Хусеину су помагали приликом обрачуна са локалним ривалима. У ирачко-иранском рату учествовали су на страни Ирачана, због чега су остали без озбиљне подршке у Ирану и били осуђени на живот у егзилу.

Лидер организације, Масуд Раџави, није виђен још од 2013. године, па западне обавештајне службе закључују да је мртав. У међувремену, кључна личност покрета постала је његова супруга Мерјам Раџави, која је успела да у западној Европи и Америци добије подршку десничара, решених да кад-тад нападну Иран.

Прогнани Авганистанци, како се чини, немају илузију да ће се икада вратити кућама, осим уколико се ситуација у тој држави брзо и драматично не окрене против талибана.

Током последњих година, из Авганистана је побегло око три милиона људи. У Немачкој, Аустрији, Француској и Шведској завршило их је око 200.000. Скоро два милиона нашло је уточиште у Пакистану и Турској, док је до САД добацило свега 1.600 Авганистанаца.