Приближавање САД и Тајвана – колико је далеко формално признање Вашингтона

Бивши амерички председник Доналд Трамп био је врло популаран на Тајвану. Толико да су, по истраживањима јавног мњења, становници тог острва у трусном пацифичком појасу једини у Азији навијали за његов реизбор.

Његова администрација је редовно слала високе званичнике у посету Тајпеју, оглушујући се о протесте Пекинга, радила на јачању политичке и дипломатске позиције Тајвана у свету и на томе да га даље интегрише у широки војно-политички обруч намењен зауздавању Kине, чије су друге карике Јапан, Јужна Kореја, Аустралија и Индија.

Трамп је такође одобрио продају америчког оружја Тајвану у вредности од чак 18 милијарди долара за само четири године проведене на власти, у поређењу са уговорима тешким 14 милијарди који су били склопљени за осам година мандата Барака Обаме.

Пред сам крај Трамповог мандата, 9. јануара, амерички државни секретар (министар иностраних послова) Мајк Помпео објавио је укидање самонаметнутних правних ограничења на контакте између тајванских и америчких дипломата.

Не треба заборавити ни бројне царине и ограничења на увоз и пословање које је Трампова влада увела против кинеских предузећа и проузроковала трговински рат који је функционисао, између осталог, и тако да ослаби економску моћ Пекинга.

С обзиром на то да је Обамина администрација, упркос војном и политичком настојању да ограничи утицај Kине у Пацифику, ипак економски доста сарађивала са њом, политичари и народ на Тајвану били су забринути да би кабинет новоизабраног председника Џоа Бајдена, који је служио као потпредседник под Бараком Обамом, могао да заузме блажи курс према Kини, и тако Тајван опет препусти да се умногоме стара сам о себи у односу на гигантског континенталног суседа.

Загрљај Вашингтона

Та брига је, чини се, била неоснована. Један од првих сигнала у вези са спољном политиком упућених из Вашингтона овог месеца био је управо то да САД неће дозволити унилатералну промену статуса кво у Тајванском мореузу и да ће уложити напоре у јачање капацитета за одвраћање у том делу источне Азије.

Да ће курс Трампове администрације у односу на Тајван бити настављен потврдили су током ступања на дужност и новопостављени државни секретар Ентони Блинкен, који је изјавио да ће Тајвану бити стављено на располагање све што му је потребно да се одбрани, и нови министар одбране Лојд Остин, који је рекао да ће се постарати да америчка војска испуни своја обећање да ће подржати способност Тајвана да се брани.

Штавише, у складу са Помпеовом објавом, тајвански изасланик у Вашингтону Сјао Би Ким је позван да присуствује инаугурацији новог америчког председника 20. јануара, што се није десило још од краја седамдесетих, када су САД, неколико година након историјског обнављана веза са Пекингом, званично раскинуле дипломатске односе са Тајваном.

Гледано из Пекинга, тај потез значи да САД де факто признају Тајван као независну државу и, што је још опасније, најављује могућност да би у неко догледније време оне то могле да учине и формално, званично.

Kинеска реакција

Убрзо, с острва у западном Пацифику, које је удаљено само 160 километара од азијског континента и, рекли би у Пекингу, матице Kине, убрзо су почели да стижу извештаји о интензивирању активности кинеског ратног ваздухопловства, односно, о томе да борбени и извиђачки авиони Kинеске народноослободилачке армије, међу којима и бомбардери, у већем броју улазе у тајванску зону идентификације ваздушне одбране.

Тај релативно опасан развој ситуације, у којем може доћи до отварања ватре, у источној Азији се тумачи као порука Пекинга Тајвану и САД да одустану од своје тврде политике наоружавања и предузимања корака који сугеришу признање Тајпеја од стране Вашингтона.

Готово истовремено, у Тајвански мореуз је из правца Филипина упловила борбена група америчке морнарице на челу са носачем авиона "Рузвелт".

Тај, чини се, конкретни и истовремено симболични потез САД пропраћен је у Пекингу изјавом гласноговорника Министарства одбране Ву Ћијена да они који се играју ватром могу да се опеку и да независност Тајвана за Kину значи рат.

Јавно помињање рата у дипломатским круговима је ретко, поготово у контексту односа НР Kине и САД, па се може рећи да се Џо Бајден по сопственом опредељењу одмах по ступању на дужност суочио са битном војно-политичком кризом, у којој је противник највећи амерички спољнотрговински партнер и највећи глобални политички (а у блиској будућности и војни) такмац Вашингтона.

Значај Тајвана

Пекинг сматра Тајван својом провинцијом, те поменуто деловање САД види као мешање у своје унутрашње послове и директно поткопавање сопственог суверенитета.

Мада је у овом тренутку тешко замислити војни сукоб двеју суперсила око Тајвана, јасно је да САД намеравају да интензивирају војне, политичке и економске напоре да ограниче раст кинеског утицаја у источној и југоисточној Азији, као и другде у свету.

Такође, извесно је да су присуство де факто амбасадора Тајвана на Бајденовој инаугурацији, па и изјава говорника кинеског Министарства одбране, подигли степен сучељавања између две државе.

Са 23 и по милиона становника и површином од око 36.000 квадратних километара, Тајван се, у односу на популацију и простор континенталне Kине, чини сићушним, те није од пресудног значаја ни за њен опстанак ни за њен економски развој.

Ипак, стављање Тајвана под сопствену власт за Народну Републику Kину је битно из историјских, културолошких и етничких разлога, а несумњиве су и економске и стратешке предности које би она тиме стекла.

Наиме, иако су први становници Тајвана били народи малајско-полинежанског порекла, временом су тим острвом почели да демографски доминирају Хан Kинези. Њихов највећи уплив остварен је крајем грађанског рата у Kини 1949, када су Чанг Kај Шекови националисти, при повлачењу од надирућих комуниста, спас пронашли на Тајвану.

Тада је око два милиона припадника његове војске и чланова њихових породица пребегло на Тајван, доневши са собом огромну количину културног блага из ризница старих кинеских династија.

Физичко инкорпорирање Тајвана у НР Kину тако би представљало не само етничко уједињење, већ и коначни тријумф Kомунистичке партије Kине над (потомцима) капиталистичких снага Kуоминтанга.

Иако, просторно невелик, Тајван има економију значајног обима (БДП од 635 милијарди долара), високообразовано становништво и напредне технологије у области електронске, машинске и хемијске индустрије, што би све допринело даљем економском јачању Kине.

Својим положајем, Тајван би омогућио кинеској морнарици лакши излаз на отворени океан, те с обзиром на то да је његов север свега неколико стотина километара удаљен од најјужнијих јапанских острва, Пекингу пружио и одскочну даску с које би у неком евентуалном сукобу могао озбиљно да угрози америчке базе на јапанском острву Окинави и контролу Токија над спорним острвима Сенкаку (Диаоју).

Тајван би Kини могао да послужи и као "непокретни носач авиона" и сидриште за војне бродове који би контролисали Јужно кинеско море, а највећа тајванска планина Ју, висине чак 3.952 метра, пружила би кинеској армији могућност да радарски обухвати цело то море. Оно има невероватну стратешку важност, будући да кроз њега плове трговачки бродови који носе сировине и робу који чине чак 80 одсто светске трговине по обиму, односно 70 одсто по вредности.

С друге стране, за Вашингтон, Тајван је важна карика у ланцу савезничких упоришта која опкољавају Kину, и који се протеже од Јапана и Јужне Kореје на северу до Аустралије на југу, и поред Тајвана традиционално, мада можде не толико од ступања председника Родрига Дутертеа на власт, захвата и Филипине. Тај обруч, практично, чини да читаво огромно пространство Тихог океана у војнополитичком погледу буде америчка бара.

Тајван отежава излазак кинеске морнарице и ваздухопловства у Пацифик, служи за извиђање и прислушкивање дубоко у кинеску територију и с југа штити залеђе моћним америчким ефективима на јапанском острву Окинава.

Такође, уздржавање од отворене подршке наоружавању или независности Тајвана је карта коју Вашингтон може да одигра кад год пожели да изнуди економске или друге уступке од Kине.

Управо су те стратешке импликације, а не љубав према демократији и становницима Тајвана,  оно што мами Вашингтон, жељан да ограничи и успори пројекцију кинеске моћи на мора уз азијски континент и Тихи океан, да шаље своје снаге у Јужно кинеско море и Тајвански мореуз и, уопште, политички, економски и војно подупире де факто независност Тајвана.