Постковидско позориште, засипање публике антивиралном маглом

Ако питате првог човека лондонског Вест енда, Kамерона Мекинтоша, прави аплауз се неће чути све док не буде произведена ефикасна вакцина.

Малодушни продуцент мега хитова као што су "Јадници" и "Хамилтон" још у јуну је најавио да његових осам позоришта неће подићи завесе ни до краја наредне године.

Ни најоптимистичнији власници позоришта не размишљају о потпуном отварању. Дотукао их је призор из Берлинер енсамбла, позоришта које је 1949. године отворио нико други до Бертолд Брехт.

Поштујући прописе дистанцирања, садашњи управник извадио је сваки други ред и две од три столице из преосталих редова. Остао је ужасавајуће пуст партер. Што је још горе, акустика се темељно променила нагоре.

То су биле поразне вести за Вест енд, престоницу мјузикла. Ништа боље се није осећао ни дом традиционалних летњих променадних концерата Ројал Алберт хол.

Његов управник Kрејг Хасал не види никакав начин да се публика, навикла да се шета, игра и пева заједно са извођачима, физички дистанцира.

Најавио је отпуштање стотина запослених. Публике није било да се дигне на ноге, али се зато на ноге дигла влада Бориса Џонсона и обећала невероватних милијарду и по фунти за опоравак позоришта.

То је из темеља променило правила игре и у њу укључило највеће креативне умове Британије.

Да ли је Вест енд прегазило време? 

Такав је свакако архитекта Џон Мекаслан, аутор читавог низа иновативних архитектонских решења од железничке станице Kингс крос преко седишта Ал Џазире у Лондону до Фабрике "Станиславски" и Музеја руског импресионизма у Москви.

Овај можда најнаграђиванији живи архитекта сматра да је његова струка стратешки подбацила пред пандемијом, показавши, како истиче, "потпуну немаштовитост".

Његово идејно решење за градску кућу у његовом родном Дунуну у Шкотској нуди прототип постковидовског позоришта. Мекаслан је дизајнирао нова шира седишта, која подсећају на фотеље из тридесетих година прошлог века. Сваки ред раздвајају два степеника.

Но, најважнији елемент су провидне мембране од акрилика око сваког седишта.

"Оне пружају истовремени осећај визуелне повезаности и физичке одвојености", објашњава Мекаслан. Његове очи су упрте ка Вест енду.

"Тај крај обилује прелепим историјским позориштима, али их је време прегазило. Људи су 10 центиметара виши него у Викторијанском периоду када су махом изграђена. Седишта су претесна, видик ка сцени је ужасан, а велики део седишта делимично је заклоњен стубовима. Владин новац треба утрошити на темељно реновирање", сматра овај шкотски архитектонски геније.

Легендарна сценографкиња Ес Девлин, која стоји иза решења попут тобогана у облику језика на једној од турнеја Мајли Сајрус, потпуно се слаже.

Она сматра да позоришта треба отворити према улици како би пролазници могли да виде сценографије чувених продукција целог дана. Истиче да другу галерију треба укинути и претворити у места окупљања публике пре и после представе.

Стив Томкинс, проглашен најутицајнијом особом британског позоришта прошле године, акценат ставља на вентилацију.

Аутор архитектонских решења за традиционални Ројал корт, авангардни Јанг вик и тренди Центар за уметност "Батерси", као и иновативни Евримен у Ливерпулу истиче да вентилација треба да долази из пода и избацује се кроз кров како коронавирус не би кружио кроз публику.

Он је већ израдио идејно решење за лондонски Паладијум, које подразумева инфрацрвене камере код врата просценијума, засипање публике антивиралном маглом из машина под сценом, као и мобилну апликацију засновану на "медицинским пасошима" публике. Томкинс сматра да ће владина одрешена кеса одрешити креативност и машту уметника.

Реј Винклер, дизајнер сцене за гиганте забаве попут Ролингстонса, У2 и Мадоне, упозорава да нова идејна решења не значе ништа без околне инфраструктуре.

"Питање је пре психолошко, него физичко. Позориште може да буде савршено решено, али ако се публика дуго задржава у градском саобраћају и редовима, ништа не вреди. Не смемо да подмазујемо један точак заборављајући на остатак машине", указује Винклер.

Једно је извесно. Проћи ће још много времена док се британска позоришта и публика не буду поново срели у великом стилу како позоришна традиција овог острва и налаже.