"Парламент" – доказ да ЕУ може бити и смешна

Политика није нова тема за хумористе и сатиричаре, али ово је први пут да су европске институције позорница једне хумористичке серије.

О европским институцијама се много говорило и говори, али без обзира да ли сте противник или ватрени заговорник идеје о ЕУ, једна од вероватно последњих ствари коју бисте рекли је да ЕУ може да буде – забавна.

Међутим, аутори француско-немачко-белгијске серије "Парламент" мислили су другачије и овог пролећа се појавила серија од 10 полусатних епизода која је већ са успехом приказана на телевизији Француске у ударном термину, а у септембру ће бити емитована у Белгији и Немачкој.

Право питање можда није откуд хумористичка серија о ЕУ, већ како то да се тога неко није раније сетио?

Различите националности које раде под истим кровом, културне разлике, сукоби менталитета, проблеми у споразумевању, комплексност европске организације и забуне које из тога настају – све су то заправо потенцијално одлични састојци за једну комедију.

У серији је главни лик младић Сами који не зна ништа о ЕУ, али дан после референдума о Брегзиту постаје помоћник једног европског посланика. Први задатак за Самија на новом радном месту је да за шест месеци припреми амандмане на закон о риболову на ајкуле.

Испоставиће се да је то много комликованији задатак него сто је Сами замишљао, а колеге које упознаје у парламенту не делују нарочито спремне да помогну. Сами не зна ништа о европским институцијама, али проблем је што ни посланик за кога ради, француски посланик из неименоване партије центра, не зна много више.

"Све је овде јако компликовано, али не смемо никога да питамо за савет", каже посланик Самију. "Већ три године седим овде. Не могу сада да почнем да се распитујем како ствари функционишу", одговара посланик.

Аутор серије Ное Дебре одрастао је у Стразбуру у стану са погледом на зграду Европског парламента. Када је касније током живота схватио колико људи мало знају о парламенту, помислио је да у томе лежи прилика да се исприча нова прича.

"Брзо сам схватио да прича о Европском парламенту мора да буде комедија, због комплексности ове институције и конфузије коју то ствара. Није било лако добити одобрење за ову серију. Највећи проблем европских институција је што их људи не знају и не разумеју њихов рад", каже Дебре.

"У галерији ликова које среће Сами су цинична Британка Роуз, која ради за британског конервативца, бившег умереног еврофила који је постао радикални заговорник Брегзита. Ту је и француски посланик Мишел који се упорно крије од сваког посла и одговорности у парламенту. Ингеборг је строга Немица, функционерка коју 'сањају вештице када имају ноћне море', објаснили су Самију", додаје Дебре.

"Хумор је најбољи начин да се објасне неке ствари. Вероватно и једини начин кад су у питању овакве теме које на први поглед не делују привлачно", каже Вилијам Надилам, један од глумаца у серији.

Ное Дебре, аутор "Парламента", каже да серија прилично верно одражава функционисање Европског парламента, иако у коначном прозиводу неизбежно има много претеривања и симплификација.

Људи из институција су брзо схватили да оваква серија може бити добра за њих, али су и страховали да ће их комедија можда извргнути руглу. С друге стране, знали смо да не можемо да дамо институционалну перспективу, јер то нико не би хтео да гледа, објашњава Дебре.

Упркос свим интригама и перипетијама у необичном свету Европског парламента, главни лик Сами је кроз десет епизода серије одлучан да заврши амандаман на закон о ајкулама.

"Многе серије показују ликове који улазе у институције и онда се постепено кваре и губе идеале. Овде је обрнуто – пратимо особу која не верује ни у шта посебно, али пошто је принуђена да се заинтересује, постепено развија одређену свест о европској политици", каже Ное Дебре.

Политичка комедија није нови жанр, али серија "Парламент" је вероватно први овакав покушај да се "мехур" европских институција укључи у свет популарне културе.

Неки критичари замерају да се серија сувише поиграва националним стереотипима (дисциплиновани Немци, Италијани који се жале на квалитет кафе итд) и да појачава стереотипе о европској бирократији.

Аутори серије одговарају да она, упркос подсмеху, у целину даје позитивну слику о раду ЕУ институција и да, после свега што је ЕУ била последњих година, није лоше да за промену буде једном и – смешна.