Крај немачког мита о "чистом“ Вермахту

Дојче веле: У Немачкој је дуго постојао мит о "чистом" Вермахту. Приватно би то могло да се сведе на - "мој деда је био у реду". Зашто је овакав наратив могао да се одржи тако дуго?

Ханес Хер: У злочинима Вермахта учествовали су милиони војника Вермахта, за разлику од отприлике 250.000 есесоваца који су били одговорни за Холокауст. Сећање на Холокауст је у Немачкој функционисало. Али отпор у друштву је био много већи када се ради о десет милиона немачких војника на Источном фронту, где су убили више од 26 милиона Совјета. Свако је имао тројицу, четворицу, петорицу рођака који су у томе учествовали.

Други фактор је Хладни рат. Американцима је очајнички требала Западна Немачка као сигуран савезник на граници са Источним блоком. Главни заповедник америчких окупационих снага у Немачкој и каснији амерички председник Двајт Дејвид Ајзенхауер јавно се заклео рекавши да се мора правити разлика између Хитлерове клике и Вермахта и да немачки војници нису изгубили своју част. Те изјаве су довеле до пуштања генерала Вермахта из савезничких затвора. Таква слика се годинама неговала у Бундесверу који су подигли бивши официри и генерали Вермахта.

На пример, књижевник Хајнрих Бел је 1948. написао радикално антиратни роман, чија се радња одвија на Источном фронту, који међутим није објављен. Ни новела Зигфрида Ленца "Прелетач" (Überläufer) из 1952. такође није смела да се објави. Ерих Марија Ремарк је морао потпуно да преради новелу "Време живота и време смрти" и онда је препусти лектору. И филмови су поново синхронизовани и преправљани, попут "Казабланке" – лик борца покрета отпора постао је норвешки нуклеарни физичар.

Све је учињено како би се показало као – Вермахт је само испуњавао своју патриотску дужност и то морао да плати милионима жртава.

И ви сте имали улогу у разоткривању мита о "чистом" Вермахту – као директор изложбе фотографија о Вермахту пре 25 година. Тада су широј немачкој јавности први пут показани ратни злочини које су током Другог светског рата починиле регуларне немачке оружане снаге. Како данас гледате на ту изложбу?

То је била прекретница. Било је историчара који и пре тога су својим истраживањима прекинули ћутање – Манфред Месершмит 1969. о нацификацији Вермахта и Кристијан Штрајт 1978. о убиству 3,5 милиона совјетских ратних заробљеника.

Али нашом изложбом је постигнуто много више, јер смо на три примера показали како се то дешавало – свакодневно убијање на фотографијама које су војници Вермахта направили на месту злочина. То је било све од чега се састојала изложба. Убице, саучесници и сведоци на фотографијама су сами оставили трагове о ономе што се десило.

Првобитно је било предвиђено да ова изложба траје само шест месеци на хамбуршком Институту за друштвена истраживања. Како је време пролазило материјала је било све више. Изложбу су почеле да траже све могуће институције. Тако је изложба о Вермахту постала путујућа изложба, што на почетку није било планирано.

Рекли сте да су на изложби приказана три примера. Која?

Први је Белорусија, део Совјетског Савеза који је највише страдао и где је било највише жртава. Затим Србија, тадашњи војни округ Београд. Трећи пример је немачка Шеста армија: била је то колективна биографија једне армије Вермахта која је поражена у Стаљинграду и која је чак и у седамдесетим годинама представљана као "армија жртава". Из ова три примера могло се сазнати много тога о ономе шта су радили и о менталитету трупа, од Генералштаба до обичних војника.

Фотографије су довеле до тога да је на изложбу долазило безброј људи, неки с фото-албумима како би тражили рођаке који се нису вратили из рата. Или да би нашли рођаке, мушкарце који нису испричали шта се тада догађало. Велика историја се одједном претворила у огромну причу о породичним судбинама.

Изложба је пронашла пут до људи јер је била толико провокативна да су они почели да разговарају о томе, отворена је критичка дискусија. Можда је то била једна од одлучујућих тачака изложбе – то што је разбијено ћутање и тишина, која је била тако дубока.

На изложби су приказани догађаји са истока и југоистока Европе. Да ли је било разлике у понашању Вермахта и вођењу рата на Истоку и Западу Европе?

Апсолутно. Ратни поход на истоку је био "рат до уништења" (Vernichtungskrieg). Таквог рата није било ни против Француске, ни против Данске, ни против Норвешке. Тамо се радило о стицању одређених зона утицаја или о анексији.

Али на подручјима, где су противници били словенски народи, развијен је облик рата, који пре тога није постојао – "рат до уништења". Ту се није радило о освајању територија или стварању сфера утицаја, већ о уништењу тих друштава.

Совјетски Савез је био центар тих словенских држава, чији су се народи сматрали нижом расом људи (Untermenschen, који могу да буду робови аријевцима, господарској раси, прим ур.).

Један други аргумент је био да словенске државе често имају јеврејске владе. (За нацисте, Јевреји нису били вредни живота, Unwertes Leben, прим ур.) Зато је тамо развијен модел који је имао за циљ уништење становништва.

У којој мери је Вермахт био укључен и у Холокауст?

Још пре почетка рата се стално говорило да се јеврејски бољшевизам мора разбити, а исто је важило и за мање словенске државе које су биле под "јеврејским утицајем". То је била осовина пропаганде. Пред почетак рата постојала је наредба која је гласила: "Сви комесари, сви чланови бивше совјетске владе и управе и сви Јевреји су непријатељи немачког народа и морају бити истребљени."

Са Вермахтом би онда у те земље умарширале три оперативне групе есесоваца (СС) и службе безбедности. Те групе је Вермахт прихватио веома другарски и оне су му биле логистички подређене. Они су такође одређеним официрима морали унапред давати информације о планираним акцијама, како не би дошло до колизије са војним операцијама.

Много пре прогона Јевреја у фази такозваног "коначног решења" (Endlösung) – задатак тих оперативних група био је да прво стрељају јеврејску интелигенцију, затим све мушкарце Јевреје, а касније све жене и децу. То је био Холокауст на терену са пушкама и митраљезима – не убијање у концентрационим логорима с отровним гасом. На овај начин је убијено три милиона Јевреја у Совјетском Савезу укључујући и претходно анектирану источну Пољску.

Тог Холокауста нема у нашој култури сећања. У нашем сећању су европски Јевреји, депортације и гасне коморе у окупираној Пољској. Ја то називам асиметричним односом према рату – једних се сећамо, јер је у злочине умешан мањи број Немаца. На друге се не подсећа, јер су у тим злочинима учествовали милиони рођака. Све у свему, то је мрачно и још увек нерешено питање сећања, на нивоу државе и приватно.

Није ли управо због тога, данас 75 година од краја рата, потребна још једна изложба о злочинима Вермахта у Другом светском рату? Поготово кад се има у виду друштвена и политичка клима у Немачкој?

Заиста нам је потребна трећа изложба о Вермахту. Сада би морало бити могуће да се поново организује. Али то би требало да буде стална изложба, попут Меморијалног центра убијеним Јеврејима у Берлину. Тада бисмо могли рећи: "Да, имамо место које се може посећивати са школом или приватно". Посебно с обзиром на чињеницу да данас у Немачкој неонацисти отворено наступају са нацистичким симболима, а у Бундестагу постоји странка чији представници кажу да Немачка може бити поносна на Вермахт и да нацистичко доба представља само "птичји измет у немачкој историји".

Мора се створити свест: "Да, наши преци су се борили и на источном фронту и били су умешани у злочине". То би онда остало укорењено у породичном сећању. А било би неопходно и због жртава, којих се до данас не сећамо и не одајемо им почаст. Јер, на пример, половина совјетских ратних заробљеника је убијена. Та кривица и то признање кривице се мора документовати. Тек након тога може уследити нешто попут разумевања или помирења. Тога до данас нема.

Ханес Хер је немачки историчар, директор изложбе о Вермахту која је између 1995. и 1999. приказана у 34 града и коју је видело око 900.000 посетилаца. За ово постигнуће, Ханес Хер је у име организационог тима изложбе 1997. године добио медаљу "Карл фон Осјецки".