Менгеле – "Анђео смрти" из Аушвица

Лидија Максимович је као трогодишња девојчица у децембру 1943. дошла у Аушвиц-Биркенау. Немци су њену породицу из околине Минска у Белорусији стрпали у тај концентрациони логор.

Сцене које је видела након доласка, до данас није заборавила. Било је то усред ноћи. Прилаз су осветљавали рефлектори. Есесовци су се драли, пси су лајали. Породице су брутално раздвајане.

И Лидија је одвојена од своје мајке и смештена у дечју бараку. Унутра су били дуги редови дрвених лежајева. Уместо мадраца, на њима је била слама. Све је било пуно гамади, покривачи су били тврди од прљавштине. Деца су патила од глади и хладноће. Али, још више од глади и хладноће, плашила су се доласка доктора Менгелеа.

"Анђео смрти" долази у Аушвиц

Јозеф Менгеле најстарији је син Карла и Валбурге. Имали су породичну фирму у Гинцбургу на југу Немачке. Студирао је медицину и антропологију. Након тога, био је истраживач на Институту за биологију наслеђивања и расну хигијену у Франкфурту.

У лето 1940. Менгеле се добровољно јавио у јединице СС-а. Три године касније, као 32-годишњак, послат је у Аушвиц. Тада је имао чин у рангу мајора. Као логорски лекар, био је ангажован приликом селекције затвореника. Посебно су га интересовала деца. Пре свега близанци и деца патуљастог раста.

Менгеле проверава да ли боја очију може да се промени уз помоћ инјекција са бојом. Децу оперише без наркозе. Близанце намерно заражава туберкулозом и пегавим тифусом. Многа деца притом умиру, друга су циљано убијана. Затвореници га зову "анђео смрти".

Борба за преживљавање

Мала Лидија није успела да се сакрије од Менгелеа. На њој је тестирао вакцине. Након безбројних инјекција, била је више мртва него жива. Кад је њена мајка кријући се ушла у дечју бараку како би јој дала нешто хране, нашла је своје дете у несвести. Лидија је лежала на дрвеном кревету под високом температуром.

Менгеле није био ни болесни садиста, нити фанатични националсоцијалиста, написао је Зденек Зофка у својој књизи "Гинцбург у време национал-социјализма". Тај историчар претпоставља да је он био "бескрајно циничан". И да је због тога могао своје жртве да посматра не као људе већ као "мртви материјал".

Менгеле бежи

У јануару 1945, непосредно пре него што је Црвена армија дошла до Аушвица, Менгеле бежи ка западу. Под лажним именом крио се у близини Гинцбурга. У Јужну Америку је побегао 1949. године.

Нацистичког злочинца за којим је била расписана међународна потерница новцем је помагала његова породица. Јозеф Менгеле погинуо је 1979, приликом несреће на купању у Бразилу. Породица је дуго прикривала његову смрт и то се сазнало тек 1985. године.

Претпоставља се да је породица хтела да избегне казну – наиме, након пет година злочин скривања информација о траженој особи застарева.

Утицајна породица

Породица Менгел била је утицајна. Карл Менгеле, Јозефов отац, још пре рата је водио фабрику "Менгеле и синови" која је успешно производила пољопривредне машине. У новембру 1932, Карл Менгеле је хале своје творнице ставио на располагање за предизборну кампању Адолфа Хитлера. У мају 1933. постао је члан НСДАП.

Након рата, фирма послује још успешније. Карл Менгеле постаје одборник у градском већу и други градоначелник. Године 1952. проглашен је за почасног грађанина. По њему је названа једна улица. Кад је умро, фирму преузима његов син Алојз, Јозефов млађи брат. Предузеће је у међувремену пропало.

Бежање од медија

"Менгеле" – тако се јавила једна жена кад сам назвао телефонски број фондације "Породица Дитера Менгелеа" у Гинцбургу. А када сам је замолио да закажем термин за разговор, одговорила је: "Нисмо заинтересовани за контакте с медијима." И спустила је слушалицу.

Фондацију је 2009. основао Дитер Менгеле, син Алојза Менгелеа. Она је до сада у добротворне сврхе дала више од 250.000 евра. Али са прошлошћу не жели да има никакве везе. И не учествује у пројектима обештећења присилних радника, нити у грађанским иницијативама којима се подсећа на жртве Јозефа Менгелеа.

Грађани подсећају на Менгелеове жртве

Захваљујући ангажману професора гимназије Зигфрида Штајгера, у родном месту Јозефа Менгелеа Гинцбургу подигнут је споменик Јанушу Корчаку, пољско-јеврејском учитељу који је 1942. убијен у немачком логору смрти Треблинки. Штајгер је покренуо и драмску групу која од 2005. изводи комад „Потпаљивање - или Јозеф М. и његови истомишљеници".

"Критикујемо све лекаре који спроводе злочиначке експерименте на људима", каже Штајгер.

Из цивилног друштва дошла је и идеја о подизању споменика жртвама Јозефа Менгелеа. Ученици гимназије у Гинцбургу представили су импресивну идеју са десетинама људских очију.

Лидија је преживела Аушвиц

Лидија је доживела улазак Црвене армије 27. јануара 1945. у логор. "Након ослобођења, у бараци је било 160 деце - од две до 16 година. Ја сам ту била најдуже." У логору Аушвиц-Биркенау убијено је 200.000 деце.

Након рата, Лидију је усвојила једна пољска породица. Дуго се сматрало да јој је мајка мртва. Тек након више година, пронашле су једна другу.

Али страх од доктора Менгелеа је остао. Кад би се играла са другом децом, Лидија је упозоравала: "Не вичите тако гласно, доћи ће Немци".

Лидија Максимович је након рата завршила хемију. Удала се, па чак и основала своју сопствену фирму. Али боравак у логору оставио је трајне последице: "Нисам била у стању да стварно и искрено волим. Ни своје дете нисам могла да волим онако како би требало једна мајка."

Репортажа из серијала "Кривица без казне" настала је у сарадњи редакције Дојче веле на пољском и пољских интернет-портала Интериа и Виртуална Пољска.