Исповест Српкиње из Бад Хофена: Наши први месеци живота у Немачкој

Живот на две адресе, супруг са сталним запослењем у Немачкој, деца и ја у Србији, већ након месец и по дана, мотивисао ме да употребим све своје способности не би ли породица поново била на окупу, а то је значило – прво наћи стан.

Од препричавања туђих искустава око проналаска стана у Немачкој може да вас заболи глава. Претерана доза информација понекад може имати збуњујући ефекат па сам решила да се поуздам у фактор среће јер у руци држим само једну супругову платну листу, а требале су три, барем су ме тако уверавали. Но, шта је ту је.

Шта је то Шуфа?

Највећу пометњу од гомиле прикупљених папира направила је Шуфа (Schufa), документ који одсликава његову кредитну способност и ако је позитивна значи да је финансијско кретање свих расположивих рачуна добро.

Иако ми је био тотална непознаница, неизоставни је део читавог списка папира који смо морали приложити да би изнајмили стан. У том силном претраживању очигледно сам негде погрешила и уместо једне поручила чак три, колико их је и стигло поштом.

Настала је права паника када је са супруговог рачуна почела наплата за издавање тог документа, међутим, успела сам да објасним како је настао проблем и повратим новац од наредне две поруџбине.

Уједно сам схватила да морам бити опрезнија приликом поручивања интернетом. У тој размени мејлова око разрешења неспоразума у поруџбини и плаћању, потврдни мејл за стан залутао је у спам.

Нашли смо стан!

Дакле, најтежи корак, како се чинило, учињен је и време је било за другу фазу - паковање ствари. Томе је претходила, између осталог, посета зубару и фризеру, као што то чини већина гастарбајтера.

Путовање

У последњем тренутку купујем недељник Време јер путовање аутобусом са БАС-ове станице у Београду траје отприлике 24 сата.

"Не можете на перон без перонске карте", зауставио ме на улазу средовечни мушкарац. "Зар није урачуната у карту?", упитала сам. "Није, морате купити на шалтеру. И да знате, пратилац исто плаћа јер нико не може на перон без карте...". Само сам вртела главом, платила обе карте и одговорила јој: "Ово ми сигурно неће недостајати".

Тужна слика на перонима. Чак три аутобуса Србија Турс Интернешенал у правцу Немачке. Сцене опраштања људи који остављају породице у нади да ће у скорије време добити термин у амбасади за спајање, личе на филмске, на оне уводне, које су само увертира у заплет на граници са Мађарском.

Границе

Сви смо изашли напоље на преглед пасоша и уследио је претрес аутобуса. Траже цигарете и алкохол. Потрајало је дуже од сата и док смо чекали радознало сам посматрала путнике који су нервозно гледали у телефоне и слали поруке. Тек тада у колони постало је јасно колико људи одлази из Србије у нади да ће узети живот у своје руке и тако обезбедити својој породици бољу будућност.

Следећа контрола била је на немачкој граници. Уколико је путник са српским пасошем мора да одговори на низ питања: код кога иде, колико остаје и колико новца носи са собом? Пасош Европске уније вас лишава свега тога. Пожелели су нам добродошлицу и срећан пут.

Празан стан и папирологија

Стигла! Док сам улазила у празан стан имала сам чудан осећај. После напуштања сопственог, пуног као шибица, вртим филм у глави и размишљам како поново морам правити силне спискове за куповину ствари које заправо имам. Одјекује ми глас док разгледам просторије, а поглед на опремљену кухињу, што је права реткост приликом изнајмљивања.

Пружио нам се низ могућности да купимо повољно половне ствари. Култура поклањања намештаја оставила је на мене највећи утисак иако сам о томе чула разне приче, но када угледате гомилу намештаја испред зграда схватите колико је то практично решење.

Решавање административне проблематике иде паралелно са сређивањем стана. После пријаве пребивалишта, поштанско сандуче ме просто засипало ковертама када сам га отварала што доказује да пошта функционише беспрекорно. Достављачи новина и проспеката као да се утркују ко ће брже и више да га додатно затрпа. Коначно је засијао и рутер и нисмо једини којима је после проналаска стана прикључивање на интернет задало највише муке.

Широм отворених очију решавала сам једно по једно административно поглавље и то ми је био показатељ стварног нивоа знања немачког језика. Љубазност и предусретљивост шалтерских службеника у Бад Хонефу, градића надомак Бона олакшао ми је тежак почетак. Потрудили су се да ми објасне до детаља шта и како попунити и коме се обратити за разна питања као што је, рецимо паркинг за кола.

Испред зграде смо стављени на списак па ко одустане померамо се на листи. Град је подељен по зонама и годишња карта за паркинг кошта тридесет евра. Истовремено, пријало ми је када бих чула свој језик макар у пролазу.

Нови комшилук и школа

Испоставило се да у згради преко пута наше живи породица из Осијека, а деца су у школи прво упознала девојчице из Зрењанина и Тузле. Они су већ оформили друштво из Албаније, Пољске Јужне Кореје, Кине и наравно домаћих тако да им то олакшава учење језика.

Школа има разрађен програм намењен новим ученицима чији матерњи језик није немачки. Нисам морала да преводим ништа од докумената за упис, са образложењем да је јасно скоро све из приложеног као и да имају разумевања око трошкова пресељења тако да не желе да нас излажу непотребном трошку. Уз срдачну добродошлицу коју су пожелели деци, то је такође звучало охрабрујуће.

Као доказ да систем функционише, у наредних годину дана знате тачан датум уплате дечјег додатка који по детету износи 204 евра. То није занемарљив износ када ставите на папир рачуницу из које се види да нам је само за стан потребно месечно 800 евра, за струју и гас 120 евра.

Сигурно ће бити лакше када и ја пронађем посао.

На нашем улазу смо брзо успоставили леп контакт са комшијама. На пример, сасвим је нормално да се без много питања и објашњавања преузме неки пакет, уколико нисте тренутно код куће. На обавештењу који сам затекла писало је презиме и број стана код кога је остављена пошиљка. Старија жена на приземљу ме приметила, осмехнула се и рекла како има нешто за мене и да је само хтела да помогне, пошто зна да смо нови на улазу.

Приметила сам велики број пушача и то је за мене било највеће изенађење јер кутија цигарета кошта минимум шест, седам евра. Са друге стране, води се рачуна о очувању природе и производњи био хране па ми је то некако неспојиво.

Почиње нова свакодневица

Породица Ћујић је коначно у комплетном саставу у Немачкој. Наша очекивања су била реална, темељна припрема је уродила плодом. Прво је супруг нашао стабилан посао, оспособили смо стан да буде функционалан, уписали децу у гимназију и пронашли клуб где ће наставити да тренирају кошарку.

Када сам напуштала своју државу шетала су ми осећања на скали, од туге јер ће ми недостајати дом, фамилија и пријатељи, до усхићења и забринутости што одлазим у нешто непознато, у ново окружење и крећемо сви заједно практично испочетка. Све је то у другом плану када видите осмех на лицу своје деце и одушевљење када им саопштите да ћете им испунити жељу да део распуста проведу у Београду.