И Источна Немачка је имала гастарбајтере – постали су одбачени и непожељни

Хуонг Труте је ситне грађе. Журно се пење уз степенице ка свом малом ресторану у источнонемачком градићу Вернигероде. Тамо на зиду виси фотографија на којој је та Вијетнамка с немачком канцеларком Ангелом Меркел.

Фотографија је снимљена током једне дискусије о улози тзв. уговорних радника који су запошљавани на подручју бивше Источне Немачке.

Хуонг данас има 62 године, а из Вијетнама је на рад у ДДР дошла 1976.

Годину дана након рата у својој домовини, пружила јој се прилика за стручно образовање у социјалистичкој Источној Немачкој.

"Одмах сам пристала, али нисам знала шта ме чека", каже Хуанг Труте.

У склопу програма солидарности између две социјалистичке земље, она је у Источној Немачкој најпре завршила стручну школу за машинске техничаре, а након тога је студирала инжењерску педагогију.

Гости из далеких земаља живели су у одвојеним домовима и нису имали превише контаката с домаћим становништвом.

Упркос томе, Хуонг Труте и њени земљаци имали су осећај да су ту добродошли. Комшије су им доносили цвеће и воће у ђачки дом.

Након завршетка програма 1981. Вијетнамци су морали да се врате кући.

Али ДДР-у је недостајало стручњака и због тога је склопљен споразум са Вијетнамом и осталим социјалистичким земљама о запошљавању радника у Источној Немачкој.

Тако се Хуонг Труте заједно са хиљадама својих сународника 1987. вратила у ДДР.

Захлађење

Атмосфера се међутим променила. "Људи су нас избегавали. У продавници су нас гледали као да смо дошли из џунгле. Она топла срдачност је нестала", сећа се Труте.

Она и њене колеге у једној фабрици за прераду текстила осећали су се изоловано.

Власти су им чак претиле депортацијом у случају да се превише мешају с локалним становништвом. Интеграција је била потпуно непожељна.

Када је 1989. пао Берлински зид, никоме није било јасно куда с тим уговорним радницима.

Нико им ништа није говорио, нико се о њима није бринуо. Многи су преко ноћи изгубили посао, а тиме и кров над главом.

Међу источним "гастарбајтерима" завладала је паника. "Била сам потпуно очајна. Нисам знала шта се догађа. Владала је атмосфера Судњег дана", сећа се Труте.

Споразум о враћању

У наредним годинама влада, сада већ уједињене Немачке, свим силама је покушавала да се реши уговорних радника бившег ДДР-а.

У ту сврху су са земљама порекла, у које осим Вијетнама спадају и Мозамбик и Куба, потписани споразуми о враћању.

Хуонг Труте, као и већина њених земљака, није желела натраг у тада још веома сиромашан и неразвијени Вијетнам. Удала се за једног Немца и тако стекла право да остане.

Многима се та њена одлука није свидела и то су јој отворено стављали до знања.

Након пада Берлинског зида срела је, рецимо, једног лекара код којег је често одлазила када је радила и он јој је отворено рекао да више овде није потребна, јер ДДР више не постоји.

Странци – со у супи немачког друштва

Отворена мржња према странцма на истоку Немачке експлодирала је 1992. у нападима на азилантске домове у Ростоку и Хојесверди. Хуонг Труте је те нападе пратила на ТВ-у.

"Супруг је плакао и ја сам му тада рекла да би за нас овде ускоро могло да постане неиздрживо. Да ћемо можда морати да напустимо земљу."

Упркос свему, остала је у Венигеродеу. Отворила је ресторан с вијетнамским и јапанским специјалитетима.

Основала је немачко-вијетнамско партнерство међу градовима преко којег организује размену стручњака између Вијетнама и Немачке. Данас каже да се ту осећа добро.

Ипак, и даље уочава неке сличности између времена након пада зида и данас.

"Пратим развој догађаја са забринутошћу, али се надам да ће они који су ми драги остати у већини, и да неће постати опасно. То желим од свег срца. Ми странци смо со у супи овог друштва."

Свој вијетнамски пасош је задржала. За сваки случај.