На истоку Немачке Левица победила а десница слави

Када је Рамелов пре пет година постао први левичарски премијер једне од 16 немачких покрајина, мало ко је веровао да ће он бити тако добар премијер источнонемачке покрајине Тирингија да чак и гласачи конкуретнских странака сматрају да је он добар премијер.

Штавише, он је успео да евидентно превазиђе сопствену странку, која је на изборима за савезни парламент 2017. у истој тој Тирингији освојила тек око 17 одсто гласова, док је сада на покрајинским освојила више од 30 одсто.

Рамелов је заправо одржао лекцију свим водећим странкама, које су на овим изборима опет подбациле. А та лекција се састоји у томе да добар део грађана поштује када је политички лидер искрен, умерен, стручан и идеолошки недогамтичан.

Његов наступ и резултати су довели до тога да се овог пута Левици не догоди исти сценарио као са септембарских покрајинских избора у Бранденбургу и Саксонији, када је поделила судбину водећих странака које грађани све више кажњавају јер сматрају да не раде у њихову корист. Суштински, Рамелов је победио, упркос партији којој припада.

Иако су левичари имали разлога за славље, тешко се могао видети осмех пун среће на Рамеловљевом лицу. А разлог је очигледан – биће му знатно теже да формира покрајински владу него пре пет година. Наиме, његови садашњи коалициони партнери социјалдемократе и Зелени су поприлично подбацили, освојивши нешто више од осам, односно пет одсто гласова.

То ће Рамелова натерати да највероватније у коалицију покуша да приволи и либерале који су са тек неколико гласова прешли изборни цензус од пет одсто и први пут ушли у парламент Тирингије.

АфД-у 23 одсто гласова

И док је Левица победила, највише се славило на десници. Десничарска Алтернатива за Немачку (АфД) освојила је 23 одсто гласова, што је практично исти резултат као и на савезним изборима пре две године, али упркос томе овај резултат је имао највећи медијски публицитет.

С једне стране, добар резултат АфД-а се сагледава пре свега у изборном дебаклу владајућих странака у влади Ангеле Меркел – демохришћана и социјалдемократа.

С друге стране, овај резултат се сагледава и као успех тириншког лидера АфД-а Бјерна Хекеа, који је и начелу унутарпартијске крајње десничарске фракције "Крило", коју немачка домаћа обавештајно-безбедносна служба и званично надзире због, како је наведено, потенцијалне претње по "либералне демократске принципе устава Немачке".

Управо је Хеке онај део функционера АФД-а због којих много коментатора АфД назива крајње десничарском странком, иако је она добрим делом десничарско-популистичка странка. Међутим, Хеке је све моћнији и утицајнији у оквиру АфД-а а у јавним наступима често се приближава нацистичким ставовима и неретко користи нацистички вокабулар, који се у немачкој јавности није чудо деценијама.

Штавише, пре две године се нашао на удару тадашњег руководства АФД-а па чак и пред избацивањем из странке због својих ставова и изјава, које су имале расистичке и антисемитске елементе.

Те године у јануару је у Дрездену одржао говор у којем се заложио да се "култура политичког сећања у Немачкој окрене за 180 степени", мислећи на сећање на нацистичке злочине.

"Ми Немци, дакле, наш народ, једини смо народ на свету који је у срце свог главног града усадио споменик срамоте", рекао је Хеке о споменику жртвама Холокауста у Берлину, што је изазвало бурне рекације у немачкој јавности, али и у његовој странци.

Суд: Хеке се не сме називати фашистом 

Чланови "Крила" и данас ту његову изјаву тумаче тиме да Хеке није антисемита и да није желео да релативизује историју већ само да укаже на претеривање у политици сећања.

Међутим, о Хекеовим изјавама можда најбоље говори то да су његове партијске колеге мислиле да су то заправо Хитлерове изјаве када су им их прочитали новинари другог канала немачког јавног медијског сервиса ЗДФ, питавши их да кажу да ли су то фирерове реченице.

Овај бивши професор историје је дошао у фокус јавности и када је суд у Мајнингену недавно пресудио да Хеке сме бити називан фашистом. Ова судска одлука је уследила пошто су се организатори протеста "Протест против расистичког АФД-а а посебно против фашисте Хекеа" побунили што су им градске власти одобрили демонстрације под условом да избаце из назива "фашистички".

Тириншки шеф демохришћана Мајк Моринг је Хекеа отворено назвао "нацистом", али му то није помогло да му странка падне на тек треће место по броју гласова.

Према речима социолога Матијаса Квента, истраживача десничарског екстремизма, Хекеови поступци, писања и говори су фашистоидни, али га он описује као "предфашисту" у традицији оних који желе "конзервативну револуцију". Квент, подсећа, да су овакви људи отворили пут за нацизам, ширећи неповерење у либералну демократију.

За кога су гласали гласачи 

С друге стране, некадашњи демохришћанин а сада један од два лидера АФД-а Александер Гауланд, у првом обраћању након синоћњег објављивања резултата, одмах се потрудио да увери бираче да нису гласали за крајњу десницу већ за умерене центристичке снаге.

"Господин Хеке не помера странку удесно", рекао је Гауланд на прослави у Ерфурту, настојећи да одбаци оптужбе да је Хеке антисемита, расиста, ксенофоб, националиста па чак и нациста.

Истини за вољу, Хеке полако али сигурно преузима кормило АФД-а, будући да су процене да око 40 одсто чланства припада његовом "Крилу". Ипак, многе аналитичаре је забринуло то што безмало сваки четврти глас на истоку Немачке одлази АФД-у те да је у Тиринигији Левица победила захваљујући гласачима старијим од 60 година, будући да је у свакој од категорија гласача између 18 и 60 година АФД имала највише гласова. Суштински, победу АФД-а у Тирингији спречили су они који имају сећање на нацистички режим.

За разумевање целе ситуације на истоку Немачке неопходно је познавати целокупни контекст. Најпре, на изборима у Бранденбургу, Саксонији и јуче Тирингији АФД је процентуално остварио практично исти резултат као и 2017. године, што значи да није у успону чак ни тамо где је најјачи.

Уколико се садашњи резултати пореде са претходним покрајинским изборима одржаним 2014. године, то представља поређење баба и жаба. Наиме, тада је АФД била тек годину дана стара партија, која је инсистирала на реторици противљења европској заједничкој валути и важила је за партију евроскептичних професора.

АфД у стагнацији 

Дакле, ни речи о миграцијама и борби против исламизације што је од 2015. постала доминантна реторика АФД-а, којом је она успела да придобије многе бираче, који желе да казне водеће странке.

Због ових околности, много је упутније поредити садашњи изборни резултат са оним који је АФД остварила када су се одржавали избори за Бундестаг пре две године. У поређењу са тим резултатима, АФД је у септембру у Саксонији освојила 74.000 гласова мање него 2017, у Бранденбургу 4.000 гласова мање, а Тирингији јуче 35.000 мање него пре две године.

Дакле, може се рећи да је популарност АФД-а у стагнацији, па чак и у паду, и то на истоку земље где су најјачи.

Аспект који се односи на старосну структуру бирача не би требало да радује такозване народне партије, како се деценијама називају ЦДУ и СПД, али ни Левицу у Тирингији. Истраживачи јавног мњења су у анкетама на биралиштима утврдили да су у Саксонији и Бранденбургу ЦДУ и СПД спасили пензионери, баш као и Левицу у Тирингији.

У Фондацији "Фридрих Еберт", која ради уз СПД, већ отворено говоре да "ово представља огроман изазов", као и да је то "чврст подсетник да су се немачке народне партије у великим деловима Немачке суштински претвориле у партије старих људи".

То све доводи до закључка да се политичка крвна слика Немачке дефинитивно променила. Она је она сада знатно расцепканија тако да је засад завршен вишедеценијски обичај да о власти одлучују ЦДУ и СПД у великој коалицији или самостално у коалицији са једним мањим партнером.

Неопходност коалиција 

Већ је извесно да ће убудуће за формирање власти на различитим нивоима бити потребне коалиције три или више странака што ће Немце понекад суочити и са веома чудним или пре незамисливим коалицијама, које су широм Европе већ постале уобичајене. Једноставно, то је нова нормалност у Немачкој.

Политички систем је подељенији, мање предвидљив, али суштински више демократичан јер је у парламентима представљен шири спектар различитих мишљења.

А подељеност се огледа и на нивоу некадашњих линија поделе на исток и запад земље. Овај аспект приче је већ неко време очигледан, али овим покрајинским изборима добија на значају, јер се дешава у години када Немачка обележава 30 година од пада Берлинског зида. Ни три деценије рада на уједињењу две Немачке нису избрисале разлике, а очигледно трећина источних Немаца и те како верује у кампању АФД-а да су заправо Немци другог реда те да су му западни Немци покрали будућност.

Упркос томе што овај проблем није уопште нов, водеће странке нису нашле одговор на незадовољство грађана и узалуд њихови функционери често све бираче АФД-а тако олако сврстају у поклонике расизма, национализма, лажи и мржње. Ово је још једна опомена за водеће умерене странке, које очигледно и даље немају прави одговор на то што су бирачи незадовољни њиховим радом.