Каталонци симболично за самосталност

Каталонске националисте и сецесионисте, организаторе неформалног и необавезујућег референдума о независности најбогатије шпанске покрајине Каталоније, изневерио је мали одзив грађана.

На биралишта у 167 каталонских општина изашло је свега 30 одсто од 700 хиљада уписаних бирача. Већина изашлих изјаснила се да Каталонија треба да постане независна држава.

Влада у Мадриду референдум је прогласила илегалним. Та аутономна покрајина је према статуту 2006. године дефинисана као посебна нација, а каталонски је званичан језик у владиним и другим институцијама.

Шпанија је међу државама чланицама ЕУ које нису признале једнострано проглашену независност Косова и Метохије и тај став заступала је и на недавном разматрању легалности таквог акта привремених институција самоуоправе у Приштини.

Референдум, за који власти у Мадриду тврде да и није значајан, тестиран је средином сепрембра у градићу Аренис де Мунт недалеко од Барселоне, где је 96 одсто оних који су се појавили на биралиштима, потврдно одговорило на прилично сложено питање: "Слажете ли се да Каталонија постане правна, независна, демократска и социјално одговорна држава интегрисана у Европску унију".

Лист "Ел паис" је, недељу дана после гласања, оценио како каталонски сепаратизам поново излази на видело.

Уколико Уставни суд поништи каталонски статут, који су, претходно, подржали шпански парламент, покрајинска влада, али и грађани на референдуму, већина Каталонаца могла би се запитати чему уопште преговори са Мадридом о аутономији.

Постављање нових тараба око граница каталонске самосталности, када се проблем пренесе на свакодневни живот, значиће да премијер Хозе Луис Родригез Сапатеро, можда, неће имати подршку за план о повећању пореза, па Шпанија неће добити прелазну оцену у акцији смањивања буџетског дефицита, једног од малобројних задатака које јој је поставила Европска унија.

Сепаратистички покрети у 96 држава

Ипак ситуација у Каталонији ни мало се, суштински, не разликује од тачно 96 сепаратистичких покрета, који, мањим или већим интензитетом делују широм света.

Сепаратистички покрети, агресивни или прилично бенигни, активни су у чак 96 светских држава, па се прилично лако може закључити да постоје у свакој иоле озбиљнијој земљи.

У Индији их има двадесетак, који се, свака на свој начин, залажу са осамостаљење 14 различитих региона. У САД их, такође, има сијасет, од потпуно бизарних попут покрета за осамостаљивање Њујорка или Минесоте, али и све утицајнијих као што је организација која жели одвајање Вермонта од остатка Сједињених Држава и која, већ годинама бележи раст популарности.

Према последњим истраживањима, око 12 одсто становника Вермонта би се радо одвојило од остатка Америке. Наравно без претходног свенародног устанка.

Незадовољника има и у државама Мејн, Аљаска, Њу Хемпссир, Оклахома, а приличан број људи, традиционално, подржава васкрсење Конфедерације, брутално прегажене у крвавом грађанском рату.

Сепаратисти-пацифисти, међутим, малобројни су у Ираку, држави која ће, једном када се повуку Американци, остати на озбиљном тесту издржљивости, јер самосталност осим верских група и народа, малтене желе и бројније породице.

Чак 17 сепаратистичких организација жели поделу Италије на исто толико делова, Немачкој "прети" независност Баварске, док, наводно, у Тобагу има присталица отцепљења од Тринидада.

У опасности је и Ванату, пацифичка државица позната са отварања Олимпијских игара и по причама о људождерима, од које одвајање жели острво Малакула.

У мањој је или већој мери активно и 20 влада у егзилу, док се међу разним државама воде спорови, а у неким случајевима и ратови, око укупно 191 територије и дела територије. На свету постоји и укупно десет територија које су, под различитим околностима, прогласиле независност, али нису чланице Уједињених нација, јер их није признао довољан број држава.