Српска веза Палестинаца и Израелаца у Гази

Колико пута смо чули за сукобе између Палестинаца и Јевреја? За нереде у Јерусалиму, Западној обали, за Газу... Неколико генерација гледалаца и новинара прати тај дуготрајни сукоб издалека, можда мислећи да тамо нема људи који су блиски Србији. У мору вести, сукоб Израелаца и Палестинаца сад добија простор тек кад се десе инциденти који однесу велики број жртава. Ретко, извештава се о покушајима помирења између два народа.

Ти покушаји нису чести и углавном прођу без успеха. У том неуспешном трагању за коначним миром у овој запаљивој регији из прве руке чули смо разлоге зашто до њега не долази. Бар не још. И има ли можда неке наде да ће мир ускоро стићи.

На три сата лета од Београда "Ер Србијом" до аеродрома "Бен Гурион" и седамдесетак километара од Тел Авива почиње Појас Газе, или једноставно – Газа. Територија оивичена Израелом са две стране, морем и Египтом са по једне. Величине и насељености попут Београда (што је важна симболика у наставку приче).

Иако је тако близу, у Газу се не долази нимало лако. Новинарима је ипак нешто једноставније од других. Опет, потребне су дозволе израелске и Хамасове администрације. То значи попуњавање разних образаца и гаранција. Исто важи и за лекаре и хуманитарне раднике. Гранични прелаз ради само осам сати дневно четири дана у седмици. Ако дође до нереда, прелаз се затвара и остајете у Гази у зависности од тога колико немири трају. Неке ТВ екипе су неплански остале дуже од седмицу или две. Тако нешто се прошли пут десило пре два месеца.

По изласку из израелске граничне зграде на коју је наслоњена касарна долази се уским кавезом до представника Фатаха, који вас смешта у ауто и вози на њихов контролни пункт. Одатле се опет седа у ауто и долази до Хамасовог чекпоинта, који је у ствари главни улаз у територију Газе. Разлог зашто администрација Хамаса није одмах уз границу са Израелом јесте тај што се не подносе. И не признају. Па је овако боље за обоје.

У Гази већина становништва су муслимани, уз мали број хришћана. Јевреја више нема. Главни језик је наравно арапски, мада не тако мала група људи прилично добро прича српски језик.

"Ја се зовем Хајсам Хилес, живим у Гази. Био сам београдски студент. Студирао сам у Београду, завршио сам студије 1994. године па после тога сам се вратио овде у Газу", каже на чистом српском некадашњи студент стоматологије Београдског универзитета.

Младом палестинском студенту стоматологије Београд је, каже, широм отворио руке.

"Пуно ми недостаје Београд јер леп је град, лепо смо живели тамо, лепо смо се дружили, и доста смо научили тамо", са сетом изговара Хајсам. 

Прослава Српске нове године у Гази 

Више десетина бивших београдских студената имају истоимено друштво у Гази. Срећу се пар пута годишње, некад о датумима који су карактеристични само за Србију.

"Имамо доста бивших студената који су били у Београду, има њих доста доктора, важних доктора који су овде код нас, фармацеута, зубара, зубних техничара. И ми се стално овде дружимо, стално славимо Нову годину, Српску нову годину славимо овде", објашњава Хајсам.

Ти сусрети су му једна од ретких радости у Гази. Објашњава да је живот суров на територији и међу народом око чијег права су велики светски играчи подељени. Израел контролише већину копнених и морску границу, као и небо. Тел Авив, сматра Хајсам, одобрава шта кад сме да уђе у Газу, а и ко сме из ње да изађе.

Они чији су рођаци хапшени или осумњичени за противизраелско деловање не могу никуд, а таквих је огроман број. Газом чврстом руком влада Хамас. У последње време све више се, пре свега ратоборношћу, истиче једна друга оштра организација – Исламски џихад. Израелски безбедњаци тврде да се у траговима у Гази могу наћи и чланови Исламске државе и Ал Каиде. Ипак, највидљивије на улицама је сиромаштво и нервоза.

Баш због те нервозе, Хајсам ме упозорава да није баш све у Гази дозвољено за снимање. Тачније, мало шта јесте...

Нека лица која се могу срести на улици налазе се на израелским потерницама. После смене власти у Гази 2006, пада Фатаха и доласка Хамаса, заоштрени су односи са Израелом. Уследило је безброј размена ракетне ватре, као и сукоб између самих становника Газе, присталица две малопре поменуте партије.

Трг палог хероја у Газа Ситију место је где се често обележавају погибије у сукобима на граници или као последица ракетирања. Такође, место је одакле се држе запаљиви, патриотски говори.

Посебно је тешко од прошлог марта и обнављања великих непријатељстава са Израелом. Обележавајући 70-годишњицу Накбе, дан повлачења са палестинских територија, огроман број младих људи стуштио се на границу покушавајући, а некад и успевајући да пробије ограду. Израелци су одговорили бојевом муницијом и већ првог месеца живот је изгубило више од 50 људи. Протести на граници су се понављали сваког петка, месецима. Жртве и са једне и са друге стране су расле.

Петсто мајских ракета из Израела 

У мају ове године уследио је велики ракетни напад из правца Газе. Близу 500 ракета је испаљено на Израел. Ракетни одговор израелске војске био је силовит.

На питање како се као отац петоро деце осећа када зна да падају ракете, а не зна где су му у том моменту деца, Хајсам одговара: "Кад напада било која ракета ја знам да ћу изгубити неког кога познајем. Ако није од моје деце, од моје браће, ујака, комшија... Могу да изгубим било ког од њих, не само од моје породице, или моје деце. Много се плашим за моју децу – где су, да ли су се вратили из школе, тек ако су се вратили из школе, да ли су безбедни код куће."

Додаје да склоништа у Гази не постоје и да зато деца немају где да се крију. Каже да је ионако све у божјим рукама.

Хајсам нема сумње у то ко је крив за сукоб између два народа. Сматра да су Израелци протерали 750.000 његових сународника са територија које данас они насељавају. Многе избеглице су, каже, већ 70 година, или неколико поколења у Гази. И преко жице гледају своју дедовину. Отуда и протести, објашњава... Људи желе да се врате на своје.

Хајсам је у Београду до 1994. живео у Крњачи. Горан до 93' преко пута Дунава, на Карабурми, баш у овој згради. Данас опет живе близу један другог, само што их не дели Дунав него граница. Хајсам је у Газа Ситију, Горан у Магену, четири километра од Газе. Готово да су вршњаци. Деведесетих су имали иста интересовања, користили сличне линије градског превоза. Можда су се негде у Београду и срели...

"Питао бих га где је живео, шта је радио...", каже Горан Мекић, београдски Јеврејин, када му поменем да сам већ разговарао са Хајсамом. Интервју снимамо у близини његовог кибуца у коме живи од доласка у Изреал. У међувремену се оженио и отац је четворо деце.

Кибуц је рад и живот у заједници. Карактеристичан је за јеврејску културу и облик организовања, стар је више од 100 година. У модерним кибуцима који и даље за основу свог рада имају пољопривреду налазе се и фабрике. Чланови кибуца деле приходе, мензу, заједно доносе одлуке и заједно трпе добро и зло. Горан после 26 година у Израелу не помишља да се враћа у Србију. Ипак, наглашава да је и Србин и Израелац.

"Ја своју будућност видим овде. Моја деца живе овде, одрасла су овде, старија ћерка је завршила војску овде. Наравно, као сваки нормалан човек желео бих да ситуација није таква каква је, да не постоји сукоб да ми живимо мирно, да они у Гази живе мирно", каже Горан.

У склоништу током ваздушне опасности 

Мобилни телефон је увек уз њега. И деца га имају, али не због игрица.

"Свако од нас има апликацију која се укључује када ракета крене из Појаса Газе и тачно знамо према ком правцу је ракета лансирана, и у које насеље ће пасти ракета и у том тренутку сви поступамо по наређењима војске. Значи, треба наћи склониште и остати пар минута док не добијемо објаву да је ваздушна опасност прошла", објашњава Горан своје често гледање ка екрану телефона.

Питам га да провери када се последњи пут огласио док се иза нас чују детонације и Горан након отварања апликације каже да је то било за време мог боравка у Гази. Гађана су два града од којих је Сдерот веома близу његовом кибуцу. Деца су му тада била у школи.

Неколико сати раније, тј. тачно око подне, сличан звук се чуо у Гази.

– Може ли сад да падне ракета на нас овде, питао сам Хајсама.

– Може.
– Који би разлог био?
– Не знам, питај Израелце.

Поподневне детонације током снимања са Гораном су можда биле израелски одговор на претходну ватру из Газе. Горан, као Хајсам, не реагује више на сваки звук јер се навикао. И један и други чују ракете које падају на суседну територију јер су на четири километра раздаљине. Ипак, када се у кибуцу огласи аларм, зна да нема времена за губљење.

"У тим тренуцима не размишљаш о себи, размишљаш о деци, о деци својих пријатеља. Да ли су нашли склониште, да ли су склоњени... И нису само ракете у питању. Они нам овде свакодневно пуштају балоне који нам пале усеве, пале нам пшеницу, балоне који имају прикачене запаљиве експлозиве. Само пре две недеље је један клинац изгубио руку", објашњава Горан зашто не може да разуме ракетирање које стиже из Газе.

Десетине хиљада погинулих током пола века 

На питање да ли може да разуме њихов бес када израелске ракете падају на Газу, Горан каже да не може: "Зато што је пре 14 година последњи израелски насељеник напустио Газу. Тамо нема више Јевреја, они су тамо своји на своме, међутим, они и даље настављају да нас гађају ракетама."

Хајсам са друге стране покушава да се оправда, објашњавајући да ракете које се испале у Гази нису једнако јаке као израелске. Наглашава да Израелци имају модерније наоружање са којим могу да упадну у Газу кад год хоће. Додаје да Палестинци само одговарају на ватру коју је започео Израел.

У непријатељствима у последњих пола века са обе стране погинуле су десетине хиљада. Стотину хиљада је рањено. Многи су живот почели и скончали као инвалиди. Многа деца нису дочекала пунолетство. Многа рођена у последњих 12 година не знају за мирну годину. Не знају ни како изгледају ти људи са друге стране границе. Толико тога их раздваја сваког дана све више. Шта је оно што их спаја.

Хајсам и Горан на питање о томе које проблеме деле наводе оне свакодневне, који се тичу борбе за егзистенцију породице. Поред ракетирања. Обојица верују да са друге стране ограде има добрих људи, уз Горанову опаску да их није довољно да би се ствари промениле, а Хајсамову да "добри Израелци" треба да притискају своје вође да постигну мир. Ипак имају заједничку наду:

"Желео бих да буде мир. Да не постоји сукоб, да моја деца расту нормално, да њихова деца расту нормално", са погледом наде изговара Горан.

"Ко не воли мир? Је л' има неко ко не воли мир? Не. Сви ми волимо мир, сви ми волимо живети у миру", као да му одговара Хајсам, али додаје: "Али који мир? Њихов мир или наш мир? Или светски мир? Не, ми волимо да живимо у миру, али мир да имам своја права. Мир који ми даје моје право. Није мир када сам у затвору и тражиш од мене мир. Какав мир тражиш од мене кад сам у затвору. Ти си ме затворио овде и тражиш од мене мир."

Другачији погледи 

Различито поимање мира одржава најдуготрајнији сукоб на планети. И ова двојица бивших Београђана и те како трпе због тога. Ипак, имају охрабрујућа очекивања од будућности.

"Има места за све нас овде", каже Хајсам. 

Када сам Горану поменуо ову његову тврдњу, само је кратко одговорио "наравно да има".

Обојици је доста ракета и сирена, експлозија, страха и сахрана. Застрашујућих звукова који се мешају тако да ни они сами некад не могу да одреде где пада ракета, или одакле је послата...

Хајсам и Горан се на крају нису упознали чак ни преко телефонског видео-позива. Што је била идеја. Нажалост, није успела. Упознаће се када буду гледали ову емисију...

Иако на српском могу да се довикују преко зида и ограде који одвајају Газу од Израела, чини се да је дистанца између њих за сада и даље непремостива.

Ипак, као заједничка тачка обојици и даље остаје Београд и сећање на њега. Можда и неки будући случајни сусрет на улици где ће се, надам се, препознати и обратити један другом. А можда је и овај монтирани дијалог за сада сасвим довољан.