Јапанци у потрази за равнотежом између каријере и приватног живота

Самоубиство младе раднице најуспешније јапанске рекламне агенције "Денцу" пре две и по године распламсало је дебате о феномену смрти од прекомерног рада и подстакло реформе у организацији и култури везаној за рад, које су у Јапану, може се рeћи, већ деценијама насушна потреба, али се тек сада спроводе. 

Двадесетчетворогодишња Мацури Такахаши бацила се у смрт са балкона радничког дома на католички Божић 2015. године услед депресије изазване месецима тешког прековременог рада, али и вербалног малтретирања које је претрпела од својих надређених. 

Она је, показала је истрага, у канцеларији проводила месечно и преко 100 сати више него што је предвиђено регуларним режимом рада. Тај невероватни резултат је остваривала не само остајући на радном месту до касно увече, већ и долазећи пар сати пре почетка радног времена и, наравно, служећи својој компанији и викендом, односно закидајући себи време за сан, јело и личну хигијену.

Поврх тога, она је трпела сурове критике неувиђавног шефа који је ниподаштавао њен рад, иронично говорећи да су њени прековремени сати бескорисни за компанију и вређајући је због тога што су јој од хроничне неиспаваности очи биле закрвављене, а коса неуредна.

Случај младе Такахаши, која је себи живот одузела само осам месеци по ступању у фирму, јесте, као типичан пример оног што је најгоре у јапанским предузећима: сурови прековремени рад, атмосфера која присиљава на одрицање од одмора и боловања, војнички режим чији је циљ психичко ломљење најмлађих запослених како би се они трансформисали у послушнике и беспоговорне радне машине, малтретирање жена од којих се у традиционалној конфучијанској култури која прожима јапанске компаније очекује да ћуте, прате налоге мушкараца и пожртвовано се старају за њихову удобност, изазвао бурне реакције у медијима и о њему су, поред више недеља непрекидног извештавања, одржани бројни научни скупови и написано више књига.

Тај случај је у наредној, 2016. години, покренуо и промене у многим јапанским компанијама, које су почеле да траже начине да својим запосленима смање терет и тако створе здравију средину која ће бити у складу са растућом свести у друштву о потреби за успостављањем равнотеже између рада и приватног живота, те одговоре позивима владе да се, ради већег укључивања жена на тржиште рада и побољшања наталитета, створе хуманији услови за рад. 

Ниски наталитет као повод за еманципацију радника

Наиме, влада премијера Шинза Абеа, који је по други пут на челу државе и највишу позицију држи већ шест и по година, реформе у раду види као важну карику у ревитализацији економије уздрмане светском финансијском кризом из 2008, дугогодишњом дефлацијом, смањивањем потрошње и растућом страном конкуренцијом.

Главни разлог за то је што, поред наведених фактора, јапанској привреди и друштву дугорочно прете врло озбиљни проблеми као што су значајно смањење радно способне популације и растући финансијски терет за државу, настао услед брзог старења становништва, који се огледа у поражавајуће високим издвајањима за исплату пензија и покривање здравствених трошкова за лечење и бригу о најстаријим грађанима.

Иза тих друштвено-економских неуралгија лежи пад наталитета – последње четири деценије у Јапану стопа рађања је непрекидно испод границе која је потребна за обнављање становништва, а ниски наталитет дугог трајања, скупа с продужењем просечног животног века и падом морталитета, проузрокује изразито брзо старење популације, односно раст удела пензионера у укупном броју становника.

Снажан мотив, дакле, за реформе у систему рада које су у току је подизање наталитета и, истовремено, веће укључивање жена, у Јапану недовољно искоришћеног радног потенцијала, на тржиште рада како би се ублажио сада већ осетан недостатак радне снаге.

Конкретно, скраћивање радног времена и продужење годишњих одмора требало би да запосленима у Јапану, који су до сада радили више од радника у свим другим индустријски развијеним земљама света, омогуће да више времена проводе са својим партнерима, односно пружи им више прилике за полну интиму и тако поспеши рађање деце, док би увођење флексибилних радних сати и давање више дана за боловање требало да онима који су већ родитељи олакша старање о деци. У пакету законских реформи радног система је и обавеза за фирме да мушким упосленицима пруже прилику да узму одсуство за старање о деци, и тако олакшају својим супругама да паралелно раде и подижу децу. 

Реформе које касне деценијама?

Краће радно време и више одмора, тврди влада у својој кампањи за реформе, допринеће бољем здрављу радника, већем задовољству у раду и, тако, и вишој продуктивности и већој заради фирмама, што би онда требало да се повратно одрази и на стандард радника. То је мантра коју су чини се у последње две године усвојила и многа предузећа, која сада раде на спровођењу замисли владе и чак те промене користе за сопствену промоцију, рекламирајући се као пријатне радне средине које воде рачуна о добробити својих радника и које су шампиони у расту продуктивности.

Иначе, Јапан је дуго година земља са убедљиво најнижом продуктивношћу међу индустријски високоразвијеним државама Г-7, па је њено подизање, нарочито у условима жестоке технолошке и економске конкуренције у машинској и електронској индустрији коју у последње две деценије трпи од јужнокорејских и кинеских предузећа, очигледан и неоспорно важан задатак. Но, намеће се интригантно питање: како је могуће да су јапанска влада и компаније приметиле да хуманији услов за рад воде бољем здрављу и расположењу запослених и вишој продуктивности тек средином друге деценије овог века? Под претпоставком да им је та чињеница била позната одраније, како су је до сада могли игнорисати?

Одговор је комплексан и обухвата све од самурајско-конфучијанских идеала о лојалности и жртвовању појединца за добробит колектива, менталитета који вреднује савесност, озбиљност и посвећеност раду и у њему види елементе духовног самоусавршавања, преко амбиција о томе да се постане светски економски лидер и високог нивоа услуге који захтева невероватну педантност и труд да се клијентима у свако доба буде на располагању, па до убитачне конкуренције на домаћем тржишту која диктира тежак, прегалачки рад. Реч је, дакле, о идеолошким факторима, али и историјским приликама и реалним потребама за пуно рада које су наметале деценије брзог економског развоја. 

Томе, међутим, треба додати и слабост и инертност радничких синдиката у Јапану, па и тоталитаризам унутар компанија, које су поменуте друштвене вредности у вези са радом и врлинама својих радника, као што су савесност и осећај дужности, неретко бескрупулозно искоришћавале. 

Пре него незнањем или необавештеношћу о светским кретањима у вези са правима радника и о односу између услова рада са једне и здравља и продуктивности са друге стране, чињеница да су јапанске фирме и државне службе протеклих деценија оптерећивале своје запослене до тачке где је депресија услед хроничне исцрпљености, недостатка сна и слободе у живљењу постала епидемија, а смрт и самоубиство учестале појаве, може бити објашњена вером јапанских пословних руководилаца и политичара да је, због културних специфичности и економских услова у којима се њихова земља налазила, колективистички и стоички приступ раду био једини исправан.

Наиме, у њиховим очима, тај систем у којем појединац поред улагања напора и знања, жртвује и своју личну удобност, време које би могао да проведе са породицом, па и здравље, зарад пружања квалитетне услуге био је неопходан јер другачији, страни метод организације рада не би могао да задовољи високе критеријуме јапанског тржишта, односно очекивања домаћих клијената.

Сада, међутим, чини се, сазрева свест о томе да је време у којем је такав модел рада био одржив прошло, и због дубоких промена у демографској структури и због заоштравања конкуренције у међународној тржишној утакмици, али и јачања утицаја западних вредности о људским и правима радника.

Отпори променама долазе и од самих радника 

Но, промене у организацији рада и, нарочито, у култури везаној за рад, односно схватању тога шта је квалитетан рад и добар радник, не иду лако. По правилу, носилац тих реформи у предузећима су кадровска одељења, а она у покушају да скрате радно време и дају више слободних дана запосленима наилазе на отпор руководстава, која су забринута да такве промене могу проузроковати ограничења у доступности, брзини и квалитету услуге коју предузеће пружа и тако довести до губљења клијената и смањења прихода и удела у тржишту.

То нарочито важи за фирме из области информационе технологије, осигурања и банкарства, где је потребно свакодневно и целодневно одржавање система, реаговање на проблеме корисника или константан напор да се привуку нове муштерије и направе нови уговори, као и за компаније из области дистрибуције, које се даноноћно старају да роба и поштанске пошиљке стигну на своје одредиште.

Један од извора отпора променама су и сами радници. Упркос честим упозорењима стручњака у последњих десетак година да је за будућност привреде у све тежим условима међународне конкуренције важно повисити индивидуалну способност радника, ефикасност и квалитет рада, у Јапану су и даље прилично уврежене културне норме које идеал доброг рада виде у количини уложеног труда (који се најчешће схвата као дуги, прековремени рад и одрицање од одмора и боловања) и које као радничке врлине славе вредноћу, тачност, одговорност, послушност и самопожртвовање више од способности, стручности, инвентивности и ефикасности.

Отуд јапански радници, иако им је речено да могу да оду кући или узму више слободних дана, у немалом броју настављају да раде прековремено јер осећају да би раним одласком кући или већим узимањем одмора изневерили очекивања клијената или оставили своје колеге на цедилу, те у очима других испали неодговорни, непоуздани и лењи.

Још један узрок опирања променама које би требало да им иду на руку, када су у питање њихово психичко и физичко здравље, међу самим радницима је и то што је за неке од њих додатни приход остварен прековременим радом од виталне важности. Поједине компаније кажу и како су њихови радници, и након што им је количински смањен терет, односно број задатака, наставили да остају дуже на послу управо да би побољшали квалитет рада – оне послове које су пре били присиљени да завршавају брзо, без удубљивања, почели су да обављају са више пажње и посвећености. 

У неким фирмама се појавио и феномен у којем је један део радника почео да одлази са посла по истеку регуларног радног времена, а један део није, услед чега су ови други почели да од надређених добијају више задатака, јер су шефови схватили да на њих могу да пребаце послове које нису обавили они који су се у складу с новим реформама вратили кућама на крају прописаног радног интервала. 

Услед свега тога, поједине компаније су биле присиљене да уведу нови систем прерасподеле радних задатака, а неке чак и систем награда, иронично, за оне који мање раде, односно поштују реформе радног система у вези скраћивања радног времена и продуживања одмора! 

Успостављање златне равнотеже између посла и приватног живота

Захваљујући поменутим реформама у организацији рада и променама у култури везаној за рад, па и у схватању породице и тога шта значи бити човек, који су испреплетани с концептом трудбеништва, у Јапану би ускоро рад, и стога уопште живот, коначно требало да почну да личе на оно што је већ деценијама стандард у земљама Европе – јапански радници моћи ће да се враћају кући по истеку регуларног радног времена, да узимају боловање за себе и своју децу и користе одморе које су до отпочињања реформи, углавном, имали само на папиру. То би требало да побољша ментално и физичко здравље популације и сачува неколико стотина живота годишње искорењивањем смрти од прекомерног рада (јапански "кароши"), феномена који обухвата погибије од срчаних и можданих удара услед претераног напрезања у раду и самоубиства услед исцрпљености од посла и осећаја личне немоћи и безвредности које призива експлоатација на послу.

У Јапану је дуго година био свеприсутан, и још увек делимично опстаје, феномен у којем су се супружници, односно отац и деца, виђали само недељом, јер би се мушкарци враћали са посла и вечерњих полуритуалистичких, пијаних дружења са колегама чија је сврха, бар номинално, продубљивање јединства и поверења међу запосленима, након што би жена и деца већ легли да спавају, те одлазили рано ујутру на посао пре него што би она, нарочито ако су предшколског узраста, устала.

У тој ситуацији мајке су биле приковане за дом, а очеви практично одсутни из одгоја и живота своје деце. И ови проблеми би требало да буду отклоњени или драстично ублажени наведеним реформама, којима је циљ успостављање боље равнотеже између рада и породичног, односно приватног живота. 

Промене у организацији рада вероватно ће јапанске компаније учинити и привлачнијим странцима, који су, ако би им се указала прилика, због тешких услова рада, у прошлости њих по правилу неретко брзо напуштали и одлазили даље, за Северну Америку, Аустралију и Европу.

Ипак, с реформама рада и променама у свести менаџера, радника и њихових породица, чини се, може нестати и важан део традиционалне јапанске културе и идентитета: идеал човека као радног бића које непрекидно и свесрдно гради друштво, као и пожртвован, самопрегорни рад за колектив, трагичан у смислу да укида личну слободу појединца и угрожава му здравље, али дирљив и импресиван због тога што га одликују велика преданост и посвећеност, стоичко трпљење, дубока савесност и одговорност.