Опсадно стање пред европске изборе због лажних вести

"Викиликс потврдио: Хилари Клинтон продавала оружје Исламској држави", "Папа Фрања подржао Доналда Трампа за председника", "ФБИ агент повезан са цурењем мејлова о Хилари Клинтон пронађен мртав", "ЕУ забрањује печење ракије".

Шта је заједничко овим насловима? Манипулишу нашим емоцијама, религијским уверењима, страховима...и сви су мамац ка лажним вестима.

Јер, иако је сва прилика да ће пре нестати српски сељак него што ће ЕУ забранити ракијски казан то нас неће спречити да кликнемо и погледамо шта се крије иза те "вести".

Када је реч о изборима за Европски парламент игра је још компликованија јер се одвија истовремено у 28 различитих држава. Праћење друштвених медија је високо селективно и није могуће имати свеобухватан поглед на оно шта се дешава на свим друштвеним медијима и мрежама током избора. 

Друштвене мреже постале су суштинска инфраструктура за јавне дебате и формирање политичког мишљења. У успостављеним демократијама, традиционални медији као што су телевизија, радио и штампа и даље играју значајну улогу, чак иако се њихов садржај дистрибуира путем друштвених мрежа.

Међутим, нису ли управо последњи избори одржани у Немачкој, САД и другим високоразвијеним друштвима показали сву порозност друштвених мрежа?

Битка за "твитербург"

За немачке изборе који су одржани 2017. године, посматрачи су за четири месеца прикупили 900.000 твитова са главном ознаком избора #BTW17. На сам дан избора, прикупили су готово идентичан број твитова за само 12 часова колико су бирачка места била отворена. Уз то било је више милиона твитова са другим релевантним ознакама – хаштаговима (#).

Феномен 'лажне вести' или боље речено измишљен или манипулисан садржај такође је праћен на немачким општим изборима као и њихов утицај.

Најистакнутији случајеви који су идентификовани од стране организација за проверу чињеница, које даље прате њихово ширење по друштвеним мрежама, долазиле су од присталица десничарске Алтернативе за Немачку.

Иако су оне помогле бољем изборном резултату те партије, лажне вести нису пресудно утицале на немачке изборе што не значи да нису ни другде.

Тако је 20 најизазовнијих лажних изборних прича, са инстант сајтова и хипер блогова, генерисало 8.711.000 постова, реакција и коментара на Фејсбуку током последња три месеца кампање за америчке председничке изборе 2016. године.

Истовремено, двадесет најуспешнијих изборних прича на 19 познатих и утицајних сајтова са вестима генерисало је укупно 7.367.000 постова, реакција и коментара на Фејсбуку. То показује да су вирусне лажне изборне вести надмашиле реалне вести на Фејсбуку.

Ми смо ту само због пара 

Намера оних који генеришу такве вести није увек да утичу на исход избора, неки би само да зараде. Добар пример за то су лажне вести са сензационалним, неистинитим тврдњама које су таргетирале америчко бирачко тело а које су пласирали македонски тинејџери како би генерисали велики број кликова и на основу тога продали рекламни простор.

А проблем се и даље шири, без видљивог краја. Оксфордски институт за интернет тако напомиње да се "број земаља у којима се формално организује манипулација друштвеним медијима увелико повећао – са 28 на 48 земаља широм света.

Раст већином долази од политичких партија које шире дезинформације и таблоидне вести у изборном периоду. Постоји више политичких странака које су училе на стратегијама примењеним током Брегзита и америчких председничких избора 2016. године.

У кампањама се сада више користе софтверски ботови, џанк вести и дезинформације како би поларизовали бирачко тело и манипулисали гласачима."

Са друге стране, у земљама крхких демократија или транзиција без краја, друштвене мреже постају доминантна платформа политичке размене.

Кампања коју је Фејсбук под називом "Бесплатне основе" покренуо у 42 земље у развоју само је створио монопол.

У неким од тих земаља људи 'интернет' поистовећују са Фејсбуком, пошто је већина онлајн интеракција посредована управо преко Фејсбука. 

Како ухватити дух(а)

Праћење друштвених медија не може се упоредити са праћењем традиционалних медија које подразумева квантитативну и квалитативну анализу информација пласираних у ударним телевизијским и радијским терминима као и просторно ограничен новинарски текст и опрему у виду наслова, фотографије и позиције. Насупрот томе, расположиви материјал на друштвеним мрежама је – бесконачан.

У "ратним собама" од Калифорније, преко Даблина до Сингапура седе експерти за поп-ап операције и праћење различитих садржаја Фејсбука, Твитера, Инстаграма, Вотсапа и Гугла за шта је уз познавање неког од 24 званична језика ЕУ потребно и добро познавање локалног контекста и навика.

Друштвене мреже дају увид у дискусије и понашање значајног броја бирача и служе као једна врста сталне анкете.

Идентифијује тзв. 'мехуриће' односно изолована политичка мишљења и однос корисника друштвених мрежа према традиционалним медијским садржајима.

Уз дефинисану методологију (које нема) за то је потребно време, као и значајни људски и технички ресурси.

У међувремену, коалиције десничара и других интерсних група који савезе најпре праве у онлајн простору када се докопају европских посланичких места своје циљеве реализују управо црпећи инфраструктуру европских институција и новац европских грађана.

Европски парламент – рај за евроскептике 

Своју политичку видљивост многи су остварили управо у Европском парламенту.

Примера за то је много, али сигурно знамо за потпредседницу Хрватске конзервативне странке Ружу Томашић, лидера Партије независности Велике Британије и главног заговорника Брегзита Најџел Фаража и лидерку Националног уједињења Француске Марин ле Пен.

Они и многи други евроскептици, заговорници националистичких, расистичкиг и антимиграционих ставова, издашно ухлебљење и говорницу нашли су управо у Европском парламенту.

Ангажоване хај-тек компаније и њихови аналитичари и поред тога што ће захватити добар део садржаја неће моћи јавно да износе податке, јер немају за то мандат. Европа још мерка где је граница између јавног и приватног у онлајн простору.

Примера ради ЕУ приручник за посматрање избора из 2016. једва да спомиње друштвене мреже и укључује само кратко поглавље о посматрању онлајн окружења. Овакав приступ доводи у питање недостатак важних информација о формирању јавног мњења.

Индикативно за овај недостатак је извештај из 2016. о изборима у САД, који није укључио анализу друштвених мрежа, иако се у ретроспективи то показало као једна од најкритичнијих области и место утицаја страних фактора.

Исто (не) раде, сигурно, у Бомбају

И док кампања за европске изборе полако истиче, док владин и невладин сектор чека наднационалне упуте за методологију праћења онлајн садржаја Индија, где избори трају месец дана и где гласају стотине милиона гласача, бар је покушала да то уоквири.

Индијска изборна комисија издала је инструкције кандидатима о употреби друштвених медија.

Инструкције укључују обавештавање изборних комисија о свим рачунима кандидата и предсертификацију објављивања огласа у друштвеним медијима од стране Комисије.

Трошкови оглашавања у друштвеним медијима морају бити експлицитно укључени у изјаве о трошковима кампање кандидата.

У комисији тврде да су само разумно проширили обавезе које већ постоје а да нема разлога зашто се оне не би односиле и на друштвене медије. Верују и да ће то помоћи да се идентификују и блокирају лажне веб странице кандидата.

Друштвени медији су проширили демократију, дајући глас и шансу да се чује већи број људи и њихово мишљење, али су такође манипулисани да поткопају демократски дискурс.

Абрахам Линколн је једном рекао: "Јавно мишљење је све. Уз њега, ништа не може да пропадне, против тога ништа не може успети. Онај ко обликује јавно мишљење иде дубље од онога који доноси законе."

То је истинито данас као што је било и у Линколново време.