Месец дана до Брегзита, паника у Британији

То је и једино што се о новом документу поуздано зна. Тереза Меј се по слетању у Египту одмах срела са председником Европског савета Доналдом Туском. Самит у Шарм ел Шеику искористиће да разговара са што више европских лидера.

Тема је и даље како да и вук буде сит и овце остану на броју тј. како да граница између Северне Ирске и Републике Ирске остане отворена, а да северна британска покрајина не остане у европској царинској унији што је црвена линија преко које посланици не желе да пређу.

Њен ирски колега Лио Варадкар је у Египту упозорио да његова земља "не игра покер" и да нема намеру да прва трепне и промени став о низу мера, предвиђених постојећим споразумом, у циљу очувања отворености границе која дели Ирско острво.

Зашто је Ирска тако тврда? Зато што је отворена граница једна од клаузула мировног споразума којим је на Велики петак 1998. године окончан вишедеценијски рат ниског интензитета између протестантских униониста и римокатоличких републиканаца у Северној Ирској. Лондон и Даблин остају гаранти тог споразума. Свако увођење граничног прелаза могло би да се схвати као крај тог историјског договора.

Шеф ирске дипломатије Сајмон Ковенеј истиче да његова земља није спремна на компромис око "нечег тако фундаменталног као што је мировни процес". Међутим, министар наговештава да би Даблин могао да буде много флексибилнији пошто споразум буде постигнут.

За сада ирска скупштина разматра усвајање низа ванредних мера за случај да Велика Британија Европску унију напусти без икаквог договора. Дакле, ниједна од ових изјава нас не приближава одговору на питање има ли напретка у све јаловијим преговорима и како треба да изгледа за сада мистериозни споразум о ирској граници.

Лидер опозиционих лабуриста Џереми Корбин је, путем Твитера, оптужио премијерку Меј да "бескрупулозно чека последњи тренутак" не би ли посланике суочила са најновијим "лошим споразумом као јединој алтернативи катастрофалном изласку без споразума".

Осипање посланичких редова

Међутим, није Џереми Корбин једини који оптужује. Оптужбе пристижу и на његову адресу. Ове недеље таквих оптужби је било чак 50, а девет посланика напустило је Лабуристичку странку.

Њих осам формирало је Независну групу у парламенту. Разлог – антисемитизам у највећој опозиционој британској странци. Лусијана Бергер, једна од одбеглих посланица, упозорава да се Лабуристичка странка "променила" и да је "силом истиснута из странке деловањем шачице расистичких силеџија". Посланик Иан Остин описује странку, коју је напустио, као "ускогруду секту у којој влада култура екстремизма и нетолеранције".

Суштина сукоба је у дефиницији антисемитизма, коју је недавно усвојила Лабуристичка странка. Наиме, супротно међународно усвојеној дефиницији, ова странка не изједначава критиковање Израела са антисемитизмом. Ситуацију додатно потпирују Корбинови наступи из времена када је био само обичан посланик. Наиме, 2010. био је домаћин скупа на којем је један преживели Холокауста поредио Израел са нацистима. Четири године касније је у Тунису присуствовао церемонији полагања венца у знак сећања на починиоце терористичког напада на израелске спортисте у Минхену 1972. године.

Том Вотсон, други човек Лабуриста, сада признаје да је ситуација у странци "толико тешка" да је време да Корбин "лично интервенише и преузме одговорност". Са друге стране, лабуристичког сукоба је шефица дипломатије владе у сенци Емили Торнбери, која је на једном скупу на северну Енглеске рекла да "би пре умрла него пришла некој другој странци", а одбегле посланике оптужила да су "издали" своја посланичка места и да ће бити "прегажени" на следећим изборима. Вотсон је цинично приметио да је "умирање прецењена врлина".

Но, у овом тренутку не чини се да ико на врху лабуристичке пирамиде заиста преузима конкретне мере како би се осипање странке зауставило. Но, не осипа се само Лабуристичка странка. Женски посланички трио ове недеље иступио је из редова конзервативаца и прикључио се новооснованој Независној групи.

Посланице Ана Субри, Сара Воластон и Хајди Ален истичу да је Тереза Меј "у канџама" екстремно конзервативне Демократске унионистичке партије Северне Ирске чији гласови омогућавају опстанак мањинске торијевске владе. Оне оцењују да је странком завладао "вод незграпних противника ЕУ". То је еуфемизам за изразито евроскептичну Европску истраживачку групу, предвођену контроверзним послаником Џејкобом Рисом Могом. "Битка је завршена. Друга страна је победила", поручују разочаране посланице.

Балканизација странака

Драматично напуштање што лабуристичких што торијевских посланичких клупа само је врх леденог брега дубоких идеолошких подела у редовима обе водеће странке у Великој Британији. Осим око антисемитизма, лабуристи се трву и око идеолошке визије своје платформе. Најлевља и најрадикланија група Моментум (Замајац), бескомпромисно одана Џеремију Корбину, сукобљава се већ скоро две године са левим центром странке на општинском и градском нивоу власти.

Две фракције буквално немају ничег заједничког, а на локалном нивоу делују као различите политичке групе. Не треба заборавити ни неолабуристичко крило странке предвођено бившим премијером Тонијем Блером, оштрим противником Брегзита. Еврофилија и еврофобија довели су до раскола и међу торијевцима. До недавно су еврофили представљали тиху већину.

Но, чини се да некада прегласна мањила добија на тежини. То је показало и недавно гласање о неповерењу Терези Меј на коме је фракција тврдих Брегзитера добила много већу подршку него што се очекивало. Тиме је отворено и питање колико је јединствена "тиха већина".

Балканизација две водеће британске странке једна је од последица предугог и неизвесног преговарања о изласку из Европске уније. Да су преговори од почетка били транспарентни, да су посланици активно учествовали у процесу, питање је да ли би до оволиког цепања дошло.

Овако, у времену неизвесности, гласина у Вестминстеру и изненадних остакви министара за Брегзит, који преговарају једно, да би преко ноћи на папиру видели нешто друго, конфузија се прелива до задњих посланичких клупа. Брегзит је историјски преломан тренутак за Британију, али посланици не желе да преузму одговорност за политику око које нису консултовани.

Какав ће Брегзит бити није извесно, но јасно је да је друштво пукло по идеолошким шавовима и да, барем за сада, нема мелема политичке извесности, која би зјапећу политичку рану успела да зацели.