Дојче веле: Европа на ветрометини новог Хладног рата

Не може се завидети Хајку Масу последњих седмица. Немачки шеф дипломатије би да посредује између Американаца и Руса и спасе оно што се више спасити не може. Уговор о нуклеарним ракетама средњег домета (ИНФ) је мртав. Тај уговор од 1987. регулише уништавање и забрану пројектила какве је најпре развио Совјетски Савез, а затим и Сједињене Државе.

Да је то оружје са нуклеарним бојевим главама икада употребљено, озрачени пакао би постала Европа - а не Сједињене Државе до којих ракете не могу ни да добаце.

Питање забране ових пројектила је за Европу одувек било бити или не бити. НАТО је 1979. одговорио такозваном двосмерном одлуком - стратешком претњом властодршцима у Кремљу: Ако не уништите ваш СС-20, онда ћемо ми направити исто оружје.

Та сирова логика је упалила. СССР је пристао да склопи ИНФ-уговор са САД. Правно гледано, обе земље су једнаки партнери у том уговору. То је важно како би се разумело зашто је тренутно немачки министар Мас на ветрометини.

Уговор је својевремено окончао деценије уништитељског наоружавања и жустрих дебата. А сада је уговор на издисају. Ни дипломатски дефибрилатор не може му удахнути нови живот.

Русија годинама крши уговор развојем носача ракета какве, као правна наследница Совјетског Савеза, није смела да прави. САД под Доналдом Трампом нису дуго чекале да најаве отказивање уговора.

На захтеве европских чланица НАТО-а сада је на снази последњи рок који је дао Вашингтон: Русија има времена до 2. фебруара да оконча спорне програме наоружавања. У супротном ће тада ИНФ-уговор бити и формално отказан.

"Русија може да спаси уговор", говорио је Мас руском колеги Сергеју Лаврову. Овај је, пак, одвраћао да нема утисак да су САД збиља заинтересоване за дијалог. У преводу - пиши пропало.

Јер и Русија, баш као и Америка, желе да се ослободе стега тог уговора. Обе земље процењују да стратешки, а ускоро и војно, наспрам њих стоји надолазећа суперсила Кина. Пекинг међутим не подлеже никаквом режиму контроле ракетних система средњег домета.

У Европи одлично знају за све ове интересе, али осећају да су остављени усред њих. Јер пре четири деценије су САД важиле као доброћудни хегемон целог Запада, а данас то више нису. Под непостојаним Трампом су САД постале факултативни партнер.

Консултације и заједничка западна потрага за позицијама у глобалној политици отказана је до даљег.

Уз сву ту невољу, Европа је и у хроничној кризи. Брегзит паралише Британију и остатак ЕУ, Француска је на унутрашњем плану у немирним водама док Немачка међу многима у НАТО-у у безбедносном смислу важи за болесника Европе.

Савезна влада у Берлину жели да се хитно позабави темама какве су контрола наоружања и да на светску агенду стави нове претње попут сајбер-рата и аутономних система наоружања.

То је вредно хвале, али краткорочно не води из стратешког ћорсокака у који су Европљани поново упали, скоро три деценије након краја Хладног рата.

При томе се безбедносни интерес Европе током година није променио ни за педаљ: не постати бојиште или лопта за игру суперсила.