Европа после Каталоније

У оно што се догодило крајем 20. века мало ко је веровао: распад три савезне државе. Једне мирно – Чехословачке, друге не баш мирно – Совјетског Савеза и треће ратом – Југославије.

Збивања у Шпанији историчари описују као сепаратизам дуге историје који се јављао у различитим вековима. Може ли у овом покренути прекрајање граница?

"У Европи је много тога могуће, то нас европска историја учи. Оно што ми се чини то је да ми Европљани заиста као Европљани озбиљно већ вековима ратујемо са сопственом географијом, и да нам недостаје територија како бисмо остварили своје националне интересе или реализовали своје сепаратистичке идеје", указује историчар Дејан Ристић.

Сматра да не треба очекивати сецесију Шпаније, нити ће тај референдум, каже, представљати један снажан импулс другим сепаратистичким покретима у Европи, попут, рецимо, шкотског или јужнотиролског или фландријског.

Баш те регије, и не само оне, не крију да желе независност. Гласно се чује и шапат немачке Баварске, француске Корзике, шпанске Баскије...

"Очигледно је да сепаратистички покрети широм Европе јачају. И, наравно, оно што јесте битно да се сви слични покушаји заправо дешавају у оквиру демократске процедуре и да изостану овакве сцене какве су јуче биле виђене у Барселони. Ово ће бити само још једна у низу додатних криза која ће уздрмати Европску унију", наводи Драган Ђукановић из Центра за спољну политику.

Европа, иако најмањи континент, има највише држава. А оне се руководе интересима. Историчари немају дилему – од њих зависи хоће ли се мапа мењати.

"Европа је подложна променама, она јесте један велики успавани вулкан који увек може да изазове неку ерупцију у различитим деловима Европе и због тога је јако важно посматрати Европу као целину, не само сваку појединачну државу као такву нити Европску унију као такву, него све то смештати у контекст читавог европског континента и пратити те историјске закономерности које су заиста чак и на почетку 21. века заиста видљиве" објашњава Ристић.

Како се демократски мењају границе пример је Чехословачка. Француска, на пример, не подржава сепаратистички покрет унутар Белгије, иако је део тамошњег становништа франкофон.

Оно што, неретко, доводи до размирица у етнички и верски шароликим друштвима, а касније и до жеље за поделом државе, најпре је то што један народ сматра да је дискриминисан и да превише даје заједници – баш као што је то случај са Каталонцима.