Европски конзервативци у дуплом покрету

На први поглед би се рекло уобичајена последица скорих избора, у Немачкој 24. септембра, у Аустрији 15. октобра. Јасно је да у таквим моментима партије напуштају угодне заветрине и двосмислене ставове, да се крећу и покрећу чак и кад им је статика милија. Исто тако је јасно да траже прикључак са што већим кругом електората, те барем до састављања владе више делују као покрети, а не партије.

Оно што се тренутно догађа у бићу релевантних конзервативних партија Европе, надилази, међутим, трансформације типичне за предизборно време. Оне заиста имају тенденцију ка томе да постану покрети, а да само у имену задрже карактер странке.

Шетња кроз политичке пејзаже бројних европских земаља показала би сличне резултате, но за читаоце у Србији није неопходно једноставно набрајање примера и екстензивно повећање емпиричке масе како би се доказао феномен "покретизације" конзервативаца.

Евидентно је да се и Србија уклапа у тај европски тренд: од двадесет и једног члана нове владе, само трећина припада већинској странци у парламенту СНС-у.

"Покретизација" политике, није ли то синоним за тотализацију друштва, оно што тренутно ради Ердоган, а што су кроз историју радиле личности чија је имена боље не спомињати? Било некад.

Данашња прекорачивања партијских граница имају основицу у тражењу што ширег демократског консензуса за решавање монументалних националних изазова, не у историјским примерима.

Уопштено се може рећи како Европа чини прве кораке ка влади европског спаса.

"Покрет Себастиjан Курц"

Код новог, јуче потврђеног шефа аустријских конзервативаца Себастијана Курца, ствар је и терминолошки неупитна. Његови народњаци (Аустријска народна странка) улазе у изборе као "Bewegung Sebastian Kurz", дакле као покрет, а не странка.

Прилика за коментаторе немачког говорног подручја да у текстовима провуку читав регистар језичких играоница у смислу "покрет кренуо у покрет" или "покренуо се покрет" (Bewegung kommt in die Bewegung).

Функција политичких партија јесте да сервисирају демократске системе, али политичке партије саме по себи нису демократска бића. Оне су војни батаљони са насмешеним лицем.

За доказ те тезе довољно је погледати шта се ових дана догађа са аустријским Зеленима. Најпре су свог проминентног члана Петра Пилца искључили из партије и то оправдавали "демократском одлуком базе", а кад је популарни Пилц најавио властиту листу за предстојеће изборе и кренуо у отимање гласова левог центра, оптужили га за непоштовање зелене централистичке хијерархије. Необавезне странке су најстроже странке!

У техничком смислу је Себастијан Курц извео следећу ствар: преузео је Народну странку, укинуо унутарпартијску хијерархију и пребацио је на своју личну, а саму странку претворио у дебатни клуб. Све то не у диктаторском пучу, него уз молбу и преклињање саме партијске хијерархије.

Аустријски народњаци су, као партија, тиме демократски развластили сами себе не би ли живели и преживели у отвореној форми персоналне диктатуре. Сведени на функцију дебатног клуба, народњаци ће у наставку толерисати свог младог, динамичног, у двоструком смислу "покретног" диктатора све док он доноси резултате. Ако победи на изборима, ако им донесе премијерско место, ако "унесе покрет" у све успоренији економски развој земље и окрене трендове опасно растуће незапослености.

У супротном, на јесен почиње политичка демонтажа Себастијана Курца. Таква је судбина добровољних диктатура, њихов век трајања зависи од привредних показатеља, не од полицијског апарата!

Курц је "негде између Ангеле Меркел и Виктора Орбана", пише аустријски Пресе.

Реч је о сугестивном акту, категоризацији коју је проширио сам Себастијан Курц, тиме што је преко "твита" послао слике како се рукује са Меркеловом и Орбаном, једну поред друге, тако да сви схвате унутар којих идеолошких габарита се креће нови шеф аустријских конзервативаца.

Курц је ближе ЦСУ, него ЦДУ, његово ловно подручје је центар са широким територијама политичке деснице. У избегличкој кризи мисли као Орбан, поводом хомо-брака као Меркелова – не слаже се, али се неће борити против њега.

Пресе објављује на насловној страници текст скурилне фројдијанске грешке о "Себастијану Керну", у коме у кратким цртама показују ко је ко у свету европских конзервативних влада.

Успут, Србија је такође приказана на тој "конзервативној мапи". Од Бугарске и Хрватске као два балканска крака, преко Србије и Мађарске, Пољске и Немачке вијуга орнаментално заиграна конзервативна линија, да би после Немачке прескочила на четири тачке – Норвешку, Велику Британију, Ирску и Шпанију.

Аустрију Пресе не рачуна у то друштво, иако она то до пола јесте, будући да је у тој земљи на власти удвостручени политичар колективног имена "Себастијан Керн".

"Покрет Ангела Меркел"

За разлику од Аустрије, где сасвим официјелно постоји "Покрет Себастијан Курц", у Немачкој је на делу нижи ниво персоналне концентрације. Тамо функционише "Покрет Ангела Меркел", енергетска зона политичке какофоније формирана око једне особе, политичарке која је постала симбол и пре него што је сишла са власти.

Шта је она урадила са својом партијском структуром (ЦДУ/ЦСУ), како им је избрисала границе према социјалдемократском центру, о томе се ове две године водила широка дебата у медијима.

Гледано на тај начин, Меркелова је претеча трансформације феномена "странке" у "покрет". Кад код властите партије, тачније код своје конзервативне уније две странке није добила подршку за отварање националних граница и градуално претварање Немачке у "исламистан", окренула се социјалдемократама и зеленима. Прекорачила је категоријалне габарите "странке" и отишла по помоћ у флуидни "покрет", ад хок мобилизацију по тематској, не идеолошкој основи.

За љубав истине, није ни Ангела Меркел била прва у "покретизацији" политичких странака на вратима двадесет и првог века, већ Фрањо Туђман. Он је свој ХДЗ звао "покрет", а не "странка", што је имало сасвим практичан разлог – у једној политичкој партији не могу седети заједно усташе и партизани, а између њих читава хармоника идеолошког спектра. У покрету могу.

Коначни доказ "покретизације" немачког политичког пејзажа стигао је крајем прошле недеље када је берлински Бундестаг гласао 393:226 за отварање институције брака хомосексуалцима. Меркелова против, 75 њених посланика за.

"Супротно општем мишљењу, Ангела Меркел очигледно не спада у законе природе. Са данашњим даном је јасно: постоји делатна већина ван граница велике коалиције. И више од тога – фактички гледано, велика коалиција је већ историја. Црвено-црвена-зелена већина, ојачана придруженим конзервативним парламентарцима, испразнила је владајућу Унију, идеолошки је ољуштила изнутра као бундеву", наводи Шпигл.

"Развод велике коалиције је већ почео. После гласања у парламенту о браку-за-све, свима је јасно: Ангела Меркел није непобедива", истиче минхенски Зидојче цајтунг.

Неко ће рећи, на делу је општи тренд, "модернизација Немачке", како пише Шпигл, а не Меркелова. Погрешно, она сама је свесно и намерно провоцирала динамику брака-за-све. Можда би јој више одговарало да је ту карту одиграла у коалиционим преговорима на јесен, али и овако је све њено дело.

Ангела Меркел је поступила по школском примеру Макса Вебера кад прави разлику између етике савести и етике одговорности. Њен осећај државничке одговорности јој је рекао да је тренд редефинисања институције брака незаустављив, па је посланицима Уније укинула страначку дисциплину и рекла им да гласају као појединци. Њена савест јој је рекла да се са тим трендом никако не слаже, па је сама гласала против.

Искрено, а можда и практично, поготову ако Уставни суд у наставку укине парламентарну одлуку и њено "њет" превлада.

Покрет "Где смо кренули?"

Актуелна тенденција топљења партијских граница није феномен који нам долази из историјског спремишта, из пословичног "шпајза" политичких етимологија, где све личи једно на друго, па ничег новог више нема и не сме да буде.

"Покретизација" у горе наведеном двоструком смислу је самоодбрамбени рефлекс демократија сатераних у угао негативним ефектима глобализације, пре свега великом сеобом народа, ратничким исламом у напредовању, те генералним сламањем (Латинска Америка) или радикалним одсуством (Африка) рационалне друштвене организације.

Демократије су коначно почеле да се боје светских трендова и дале се у потрагу за моделима преживљавања.

Да се тај актуелни процес претежно одвија под странкама конзервативне, народњачке оријентације, а не под демократском левицом (социјалдемократске и зелене странке), говори у прилог томе да се конзервативцима пре других упалила лампица.

Европски конзерватици почињу да се легитимишу надстраначком мобилизацијом снага и поделом одговорности с позиција снаге, не слабости. Не уочи избора, не за време избора, већ као константе у ситуацији промењених правила глобалне друштвене интеграције.

У крајњој линији, то не мора бити довољно да би се сачувао дистинктивни европски идентитет, али је добар почетак. Тако је лакше чекати док се и демократска левица једног дана не пробуди и спречи, барем коригује, најеклатантнија угрожавања социјалне једнакости које би конзервативци рефлексно могли да почине.

Јер кад дође до социјалне правде, конзервативци остају лојалнији својој изворној, историјски уско елитистичкој идеологији, него одговорности за ширу добробит друштва.