Јужна Кореја – окретање стандарду грађана и утврђивању мира?

На ванредним председничким изборима у Јужној Кореји, одржаним 9. маја, победио је шездесетчетворогодишњи Мун Џе Ин, кандидат Демократске партије, која важи за странку центра која нагиње ка левој политичкој опцији.

Тиме је у Сеулу окончана деветогодишња владавина конзервативаца, које је на изборима представљао другопласирани Хонг Џун Пјо, представник новоформиране Либералне корејске партије.

Упркос великој војно-политичкој затегнутости на Корејском полуострву у протеклих пар месеци, кампањом за ванредне председничке изборе доминирала су економска питања и подсећања на корупционашку аферу бивше председнице Парк Гун Хје, која је опозвана са функције и ухапшена, услед чега су и организовани поменути избори.

Упркос забринутости да би лична непредвидивост и превртљивост лидера у Пјонгјангу и Вашингтону могла да доведе до нежељеног сукоба са озбиљним последицама, приликом размишљања о томе за кога да гласају јужнокорејски грађани су били усредсређени првенствено на економске проблеме, а тек онда и на безбедносне.

Ово стога што су они навикли и делимично огуглали на трзавице и размену претњи које прате нуклеарне пробе или тестове балистичких пројектила на Северној Кореји, али и стога што, углавном, верују да је, мада бројчано мања од севернокорејске, њихова армија, потпомогнута америчким снагама, технолошки и професионално спремнија за евентуални рат.

Многи јужнокорејски грађани, такође, сматрају да би у случају оружаног сукоба, чак и ако би дошло до коришћења нуклеарног оружја, Пјонгјанг пре употребио своја нуклеарна средства да би гађао циљеве у Јапану и на америчком острву Гуам него у Јужној Кореји, јер се престоница Јужне Кореје Сеул, на чијој широј градској територији живи око 24 милиона људи, налази само четрдесетак километара од Северне Кореје, па би експлозија нуклеарне бомбе имала и тешке последице за здравље и будућност севернокорејаца.

Такође, упркос братоубилачком рату с почетка педесетих година прошлог века, пуно грађана у Јужној Кореји данас верује да Пјонгјанг не би нуклеарним оружјем ударио на југ и због тога што је реч о истом народу, који везују не само језик и култура, већ и конкретне родбинске везе.

Побољшање животног стандарда као приоритет

Тако су проблеми попут посустајања економије, пада животног стандарда и високе незапослености међу младима заузели централно место у кампањи за председничке изборе, мада су у њој фигурирала и питања односа са Северном Корејом и постављања америчког антиракетног система ТХААД на јужнокорејској територији.

Инсталирање тог оруђа код локалног становништва је изазвало страх да би се оно могло наћи на мети севернокорејских пројектила, а оно је проузроковало и економски притисак гигантског суседа Кине, која у присуству тог америчког система са радаром великог домета види претњу за сопствену безбедност и интересе.

У протеклих десетак година у Републици Кореји раст плата није у довољној мери пратио раст цена, па постоји велико незадовољство животним стандардом, нарочито међу младима, чија је незапосленост осетна порасла у протеклих неколико година и који сада, и кад успеју да нађу посао, често више нису у стању да финансирају велике трошкове попут свадбе, плаћања стамбених кредита или подизања деце.

То незадовољство економском ситуацијом достигло је врхунац у протестима који су избили након што су домаћи новинари крајем прошле године открили да је шездесетогодишња Че Сун Сил, вођа религијског култа и врло блиска пријатељица сада већ бивше председнице Парк Гун Хје, користила свој лични утицај на њу да би кроз државни апарат од великих компанија попут "Самсунга" и "Хјундаја" издејствовала милионске донације за своју организацију и да би у високе државне структуре инфилтрирала своје људе, те тако остварила утицај на руковођење земљом.

Двоцифрена стопа незапослености међу младима и страх у вези са економски неизвесном будућности који младе у Јужној Кореји обузима последњих година подстакли су Мун Џе Ина да у свом изборном манифесту истакне слоган о изградњи "Кореје која штити снове младих" и обећа битно побољшање њиховог положаја.

Он решења види у доношењу правних аката којима ће се јавна предузећа обавезати да више запошљавају младе и којима ће се та обавеза проширити и на приватне компаније, у исплати новца из државног буџета младим незапосленима који активно траже посао и спровођењу других мера за побољшање услова живота младих, као што су давање приоритета младим брачним паровима у добијању стамбених кредита, изградња нових студентских домова или обезбеђење редовније исплате надница младим радницима који нису стално запослени.

Судар прогресивне и конзервативне опције

Током кампање Мун Џе Ин се позиционирао као прогресивни политичар који брине о стандарду и интересима грађана, насупрот конзервативним партијама, чији је експонент била и бивша председница Парк и чија је политика погодовала великим предузећима, односно крупном капиталу, јер је за свој основни циљ узимала добробит компанија и квантитативни раст економије.

Конзервативци у Јужној Кореји традиционално посвећују мање пажње социјалним давањима, држећи се логике да ће, ако држава правно и финансијски подржи крупна предузећа да израсту у компетитивне светске гиганте, та предузећа даље свој профит, осим у државне кофере кроз порез, усмерити и на плате и запошљавање.

У реалности, међутим, велика предузећа која воде тешку битку са страним конкурентима на светском тржишту, склона су да остварени профит улажу у иновације и рекламу, као и да капитал држе у резерви за црне дане, пре него да га користе за повећање плата или запошљавање више људи.

Тако се, практично, и у јужнокорејским изборима наметнула економска дилема: већи економски раст или боља друштвена расподела остварене добити.

Мунов противник из конзервативних редова, контроверзни Хонг Џун Пјо, познат по гафовима у односу на жене и оштрим изјавама на рачун хомосексуалаца, залагао се за даљу либерализацију прописа који се односе на пословање, односно за давање већих слобода фирмама и ограничење утицаја радничких синдиката.

Поверење грађана придобила је Мунова опција, која обећава више напора и новчаног улагања за решавање егзистенцијалних проблема грађана, те бескомпромисну борбу против корупционашке спреге крупног капитала и политичког врха.

Он је са 41 посто освојених гласова далеко иза себе оставио Хонга, којем је поверење указало 23 процента од укупног броја грађана који су изашли на гласање.

Прилика за детант на Корејском полуострву?

Мунов убедљиви тријумф, поред наде у економски бољитак у Јужној Кореји, у тој земљи, али и шире у источној Азији, буди наде и у могућност детанта на Корејском полуострву.

Нови председник Мун за циљ има развијање економске и културне сарадње са севером и утврђивање мира на Корејском полуострву, те његову будућност види у денуклеаризацији и уједињену корејског народа, који у последњих шест и по деценија дели идеологија, али и стране силе.

Мада се не противи војно-политичком савезу са САД и прижељкује већу стабилност и међусобно поверење у односима са Народном Републиком Кином, Мун такође сматра да у преговорима са Пјонгјангом у вези са постизањем политичке стабилности полуострва, јачањем мира и евентуалне денуклеаризације треба да учествује само његова држава, а не страни фактори, како је то било раније у склопу шестостраних разговора, у којима су своју фотељу имали и Пекинг, Токио, Вашингтон и Москва.

Мун Џе Ин, по професији адвокат, раније у својој каријери је обављао функцију шефа кабинета бившег председника Ро Му Хјуна, чија је влада у периоду од 2003. до 2008. године остала упамћена по тзв. "сунчаној политици", односно политици топлијих односа и зближавања са Северном Корејом, па се зато сада очекује да ће Мун кроз оживљавање заједничких економских пројеката и јачање културне размене покушати да умањи раскол и одобровољи Пјонгјанг да седне за преговарачки сто у сврху ублажавања војних тензија и, дугорочно, у сврху уједињења.

Тако је победом Муна на недавним ванредним председничким изборима у Републици Кореји, поред става који вреднује ширу и равномернију поделу економске добити у друштву, чини се превладао и став који владу у Пјонгјангу види као субјект са којим заједнички треба ићи ка уједињењу, а не као смртног непријатеља кога треба уништити.