Дамаск, град без струје у којем је и месо постало луксуз

Редови на бензинским пумпама Дамаска, Џармана и Алепа су уобичајени, а многи долазе доносећи канистере. У домаћинствима нема гаса за грејање, па многи Сиријци користе дрво како би загрејали куће и станове.

"Око 80 одсто људи сада се греје на дрва. Пећи на гас су преправили да буду пећи на дрва", каже Абу Фахед.

Месо је за многе постало луксуз, а и ако га и има, прескупо је.

"Црвеног меса више нема на нашем столу. Једемо само пилетину и једва преживљавамо", објашњава Адел Авад.

Сиријска фунта је изгубила 90 одсто своје вредности од почетка рата, а цена увезене робе је порасла.

"Некада смо излазили сваког четвртка и петка. Сада то више није део наших живота. Имамо довољно само за најосновније потребе", каже Иман Савад.

Ипак, услови за живот у Дамаску су бољи него у другим деловима Сирије. Већи део града је неоштећен. Водоводне цеви, оштећене током бомбардовања, обновљене су, па има воде. У другим деловима Сирије, који нису под владином контролом – нема је, а сваки покушај успостављања водоснабдевања је ризичан.

Економски експерт Хајан Салман каже да су многа места која су живела од пољопривреде сада недоступна.

"Рака је била главна житница Сирије, а сада је у рукама Исламске државе. Идлиб и даље држи Ел Нусра. Надам се да ће се то поправити када се сиријски инвеститотори врате кући из Европе", истиче Салман.

Ноћу је Дамаск потпуно миран, неосветљен град, а улице су скоро празне. Продавнице, барови и ресторани не раде, јер власници не могу да купе генераторе за струју како су то радили претходних година, када су улице најстарије престонице биле пуне житеља Дамаска, али и странаца.

Министар енергетике каже да електране раде само у једном делу земље, па уместо 5.400 мегавата производе само 1.400 мегавата. У неким сиријским градовима, рестрикције струје трају и по 15 сата дневно. Половина становника Сирије је интерно расељена, али нема података колико их је напустило домовину.

За све ове године, а 15. марта ће бити шест година како се Сирија разара, и даље многи траже склониште у приземљима државних зграда јер су њихове зграде порушене. Живе с пријатељима или код рођака. Многи су, борећи се за живот и верујући у боље сутра, спас нашли у гаражама или напуштеним јавним зградама као што су школе.