У немачкој школи муслиманским ђацима забрањено клањање

Више ђака вуперталске гимназије ''Јоханес Рау'' је, наиме, у ђачким тоалетима обавило ритуално прање, у школским просторијама раширило своје тепихе и, клањајући се, молило Алаху, што је приморало директорат да забрани ''провоцирајућу молитву'', а у цео догађај укључила се и надлежна окружна Влада, у Диселдорфу, дајући подршку школским органима и покушавајући да спречи "погрешан утисак", због избора речи у интерном, школском документу о забрани.

''Забрана молитве, која се обавља на провоцирајући начин, у школским просторијама, треба да пружи подршку суживоту и да осигура школски мир'', рекла је једна портпаролка диследорфске владе и тиме подржала интерну одлуку школе у Вуперталу, граду на западу државе, преносе немачки медији.

У школској одлуци о забрани, моле се, наиме, учитељи школе да школској управи пријаве имена ученика који се на такав видљив и провоцирајући начин моле, што, како наводе медији, подсећа на полицијски жаргон.

То је изазвало дискусије да ли су исламски ученици на тај начин и зато дискриминисани.

Школа, која се поводом тог случаја није јавно огласила, желела је, како наводе немачки медији, наводно само да сакупи имена ђака, како би са њима даље разматрали могућност тражења алтернативних решења.

Да ли је школа исправно поступила забрањујући клањање у својим својим просторијама или није, тема је о којој се дискутује, док надлежне институције кажу да је забрана молитве, ипак, дозвољена.

Влада у Диселдорфу покушава сада да спречи ''погрешан утисак'', указујући да је та гимназија школа са великим ангажманом по питању интеграције странаца, односно деце различитих религија и порекла, али и да је у конкретном случају у питању ''несрећан избор речи''.

Вупертал, град Фридриха Енгелса који је осим радничке класе волео и добро вино и јастоге и чија биста и сада стоји испред куће његовог деде инсустријалца, нашао се у медијима и пре пар година због појаве такозване ''шеријатске полиције'' на градским улицама.

"Прсте даље од дроге, од алкохола, игара на срећу или проститутки", речи су, које су тада младићи у нарандзаштим прслуцима ''шеријатске полиције'', уз додир по рамену, упућивали пролазницима Вупертала.

Питање религијског и школског суживота изазива велике дискусије у Немачкој, где незадовољне стране траже помоћ и пред судом.

Најчешћи проблем је да ли учитељице у немачким јавним школама смеју да носе мараму, а колико је то питање сложено, показује практичан живот, пошто, кажу критичари, нема јасних дефиниција случајеви када марама може угрозити школски мир.

Законска регулатива предвиђа да наставно особље муслиманске вере у немачким јавним школама, у правилу сме, да носи мараму, али и да забрана ношења мараме може и даље бити изречена, уколико због мараме проистекне конкретна опасност за мир у школи и државну неутралност.

Законски документи указују да учитељице и други сарадници не смеју будити утисак да делују против људског достојанства, равноправности или немачког демократског поретка.

Противници тврдње да повезане учитељице покривањем главе крше прописе да се у школама морају изоставити спољне религиозне ознаке, постављају питање - а како могу калуђерице, такође, покривене главе да држе наставу.

Један од првих судских спорова у Немачкој на тему мараме, покренула је учитељица Ферсеста Лудин, рођена 1972. године у Авганистану, која од 1995. године има немачко држављанство.

Она је, исте године када је и добила држављанство, одбијена на конкурсу у једној државној школи, с образложењем да се ради о "обавези државне неутралности у религиозним стварима".

После учитељице Лудин уследили су и други спорови око и због мараме, који су увек изазивали медијску пажњу.