Више депортација, мање популизма?

На питање, када је последњи пут одржан генерални штрајк који је парализовао САД одговор гласи: Никад. "Генерални штрајкови не постоје у Сједињеним Америчким Државама", каже историчар Кевин Бојл и стручњак за америчке друштвене покрете.

Генерални штрајкови постоје на локалном нивоу, додаје Ендрју Вендер Коен, историчар са Универзитета Сиракуза. Али и они су веома ретки. "Последњи велики штрајк одржан је 1946. године у Окланду у Калифорнији", каже Коен.

Дакле пре 70 година, десетине хиљада радника штрајковали су у борби за право на чланство у синдикату. У новије време се широм земље годишње одржи само око 20 до 30 већих штрајкова, то значи штрајкова на којима учествовује најмање 1.000 запослених.

Необично и храбро

Баш зато што су масовни штрајкови у САД толико ретки, позиви на генерални штрајк од стране организатора Женског марша и других група, не само да су вредни помена, већ би их требало означити као храбар потез.

"Ова идеја је прилично необична," каже Бојл. "То да људи уопште о томе причају, илуструје колика је опозиција против Трампове владе. То нам показује драматичну стопу мобилизације у САД у протекле две недеље", допуњава Коен.

Али за историчаре се поставља питање: Може ли генерални штрајк да успе у земљи у којој су људи, за разлику од Европе, не само много мање заштићени законом о раду, него и много ређе учлањени у неки синдикат? "Кључно питање је да ли ће организатори успети да убеде људе да ризикију да добију отказ или искусе незадовољство свог послодавца", рекао је Коен.

Бојл већ саму идеју генералног штрајка сматра проблематичном, јер садржи предност за средњу класу. "Запосленима из средње класе је много лакше да напусте посао на сат времена, него људима из радничке класе."

Бојл генерални штрајк повезује са још једним проблемом: Ако штрајк не буде гигантских размера, може да буде протумачен као неуспех, чак и ако му се придружи много људи. Говорећи о томе шта сматра реално остваривим, Бојл подсећа на мораторијум на крају рата у Вијетнаму, 15. октобра 1969. Тај протест је такође планиран као генерални штрајк, али је преименован у мораторијум. Уместо општег штрајка дошло је до масовних окупљања на различитим местима у САД и широм света. Масовне демонстрације су потом одржане месец дана касније.

За жену чији је чланак у британском Гардијану идеју генералног штрајка против Трампа учинио популарном, таква тактичка питања организације или перцепције протеста играју споредну улогу. "Ја нисам организаторка," каже Франсин Проуз, књижевница и бивша председница америчког ПЕН Центра, за Дојче веле. "Ја сам ту идеју само изнела у јавност. (...) Провела сам доста времена у Италији и сећам се како сам у Риму чекала на аутобус који никада није дошао", каже она и додаје да је свесна тога да је генерални штрајк много ризичнији, а и тежи за Американце него за Европљане.

Разлог због којег је ипак позвала на генерални штрајк, прилично је једноставан, каже Проуз: "Део мене мисли да су новац и трговина једино до чега је стало овим људима (на власти). И зато је можда једнодневни општи штрајк једино што може да их погоди." Међутим, то не значи да успех генералног штрајка треба мерити само по утицају на економију.

Шта би се десило без протеста

"Претпоставимо да сви Американци тог једног дана не оду на посао, не купују, не путују – мислим да то не би Доналда Трампа навело да поднесе оставку", рекла је Проуз. Због тога је важно да се не фокусира на одређену врсту протеста или на конкретну акцију, него да се сваки протест види као вежба за следећи пут.

Ако неко не може да напусти радно место, онда да би уместо тога могао да назове члана Конгреса и да протестује. Међутим, с обзиром на то да је генерално тешко проценити утицај протеста Проуз сматра да успех треба мерити на друге начине: "Можемо само да слутимо шта би се десило ако не постане јасно, да значајан део америчког становништва одбацује ове ствари."