"Живот дамо – Трст не дамо", 70 година после споразума

Размирице Италијана, Словенаца и Хрвата који су живели у Трсту почеле су још након распада Аустроуграске, под чијом је контролом тај град био. Међутим, званични сукоби око његове територије почели су у годинама након Другог светског рата.

Становници Трста су одувек већином били Италијани, али су га и Италијани и Југословени хтели за себе.

Пред сам крај рата, 1. маја 1945. године Осма далматинска бригада у саставу Четврте југословенске армије ушла је у Трст.

Југославија је поносно ушла са својим трупама, рекавши да је то територија која јој је неправедно одузета после Првог светског рата.

Југословенска армија је држала контролу над градом све до 12. јуна 1945. године. Тај је период у историји познат као "Четрдесет дана Трста".

Хладни рат је у то доба био у пуној снази, па су тако и Велика Британија и САД питање Трста виделе као претњу комунизма западу.

То је био окидач којим је почела такозвана Тршћанска криза.

Након договора Тита и британског фелдмаршала Харолда Александера, у Београду су 9. јуна 1945. Иван Шубашић, те амбасадори САД и Велике Британије Ричард Патерсон и Ралф Стивенсон, потписали споразум три владе о успостављању привремене управе.

По том споразуму, спорно подручје се стављало под заповедништво и надзор савезничког врховног команданта.

Иако је споразум био постигнут, спорно питање је затезало односе између Југославије и њених савезника са запада, а ни Москва није подржавала територијалне претензије Југославије.

Истовремено са тим, односе је додатно погоршавао и притисак са Запада око суђења Дражи Михаиловићу и Алојзију Степинцу.

Ситуација је остала напета све до 1947. године, када је потписан мировни уговор у Паризу и формирана Слободна Територија Трста. Она је основана је 10. фебруара 1947. године, након потписивања мировног уговора.

Уочи Мировне конференције у Паризу, одржана су и два саветовања министара спољних послова САД, СССР, Велика Британије, Француске и Кине.

На првом, југословенска делегација је изнела предлог статуса Трста као федералне јединице ДФРЈ уз статус слободне луке.

Италијански предлог је предвиђао интернационализацију града и аутономију Ријеке, али ниједан предлог није прихваћен.

На другом заседању Савета министара великих сила, одбијени су предлози о интернационализацији Трста и кондоминијуму.

Париској мировној конференцији поднето је пет пројеката за решавање тршћанског питања – совјетски, британски, француски, амерички и југословенски.

Југословенски нацрт је предвиђао независност слободног града Трста, који би се са Југославијом имао заједничке службе представљања у иностранству, монетарни систем, царине, железницу, поштанске везе итд.

Усвојено је решење о формирању Слободне Територије Трста, која је званично била под контролом Уједињених нација.

Слободна територија Трста састојала се од града Трста, те обалног појаса, који се данас налази у Италији, и једног дела Истарског полуострва, који је касније припао Југославији. 

Површина Слободне зоне Трста обухватала је 738 километара квадратних и имала је око 330.000 становника.

Зона А је била под заједничком командом Америчке и Британске војске, а зона Б је била под командом Југословенске Народне Армије (ЈНА).

Француска, Велика Британија и САД су 20. марта 1948. година издале ноту којом се захтева враћање Слободне територије Трста под контролу Италије. Овај захтев је ипак одложен до 1954, након дефинитивног разлаза Тита и Стаљина и избацивања Југославије из Информбироа.

Слободна територија Трста престала је да постоји 5. октобра 1954. године, потписивањем Лондонског споразума.

Зона А је тада прикључена Италији, а зона Б Југославији.

Коначна граница између Италије и Југославије је договорена 1975. године, Осимским споразумима, потписаним 10. новембра те године.

Споразум је с италијанске стране потписао Еугенио Карбоне, тадашњи генерални директор Министарства индустрије и трговине, а са југословенске стране Милош Минић, тадашњи министар спољних послова.