Трамп и Кина: Бројке које пуно говоре

Критички настројени амерички медији последњих недеља оптуживали су новоизабраног председника Доналда Трампа да својим недипломатским изјавама руши темеље америчке дипломатије у односима са Кином и да прети да изазове политичке и економске проблеме великих размера у односу са Пекингом.

Истицане су чињенице да је он прихватио телефонски позив председнице Тајвана Цаи Ингвен, која му је честитала победу на изборима, а која се залаже и за дефакто и за формалну независност од Пекинга, да је својом изјавом довео у питање спољнополитички став САД које су, упркос пружању економске и војне помоћи Тајвану, (бар вербално) признавале идеју о постојању само једне Кине као међународног субјекта, да је властима у Пекингу запретио увођењем високих тарифа на увоз кинеске робе, да у низу телефонских разговора које је обавио са лидерима страних земаља непосредно по ступању на дужност није било контакта са кинеским председником Си Ђинпингом.

Ту је и оцена да се окружио политичарима који заступају тврду линију у односима са Пекингом. У популарној америчкој штампи чак су се јавиле бројне спекулације о могућем ратном сукобу са Кином, о томе како би он изгледао и какве последице имао.

Ипак, светски медији јуче су пренели вест да је председник Трамп упутио писмо кинеском колеги Си Ђинпингу у којем је изразио жељу за успостављањем конструктивних односа који би користили обема странама. Данас је кинеска национална новинска агенција Синхуа саопштила да су два лидера управо разговарала и телефоном и да је амерички председник у срдачном разговору пристао да подржи политику једне Кине.

Такође, нови амерички министар одбране Џејмс Матис прошле недеље је током своје посете Јужној Кореји и Јапану рекао да његова земља неће предузимати никакве драстичне војне мере у Јужном кинеском мору.

Тако Трампова чврсту и агресивну реторику према Кини последњих дана, чини се, смењују помирљивији тонови. Тај образац у којем се претње претачу у блаже тонове може се схватити као лутање нове америчке владе која још није у целости дефинисала своју спољну политику.

Он се, међутим, може схватити и као смишљено маневрисање намењено да изнуди промену у кинеској економској политици, ако се има на уму да је проблем који више од тајванског питања, па и јачања кинеског присуства у Јужном кинеском мору, утиче на живот америчких грађана проблем одумирања производног сектора који је много људи оставио без посла и допринео брзом сиромашењу индустријских градова у унутрашњости, а којем је у последњих деценију и по у знатној мери допринео вртоглави раст увоза јефтине кинеске робе и премештање производних капацитета америчких компанија у Кину.

Ослушкивање и каналисање незадовољства нискоквалификоване радне снаге из унутрашњости, чији је стандард угрожен глобализацијом и слободном трговином и која је жељна коренитих промена, јесте управо оно што је председнику Трампу у знатној мери омогућило победу на председничким изборима. Он је сада дужан да спроведе своја обећања бирачима о заустављању одлива радних места у иностранство и оживљавању домаће производње, у чему изузетно важно место има промена економске према Кини, највећем спољном трговинским партнером, са којим САД из године у годину бележе гигантски дефицит.   

Бројке које много говоре 

САД имају највећи трговински дефицит на свету и непрекидно бележе негативан салдо у размени са иностранством још од 1975. године. У последњих пар деценија, највећи дефицит имају управо у размени са Кином – он је прошле године износио 347, а у 2015. чак 367 милијарди долара, што је близу 60 одсто укупног америчког трговинског дефицита.

На другом месту по величини суфицита у трговини са САД традиционално се смењују Јапан и Немачка, обично са око 70 милијарди долара вишка. Огроман суфицит у размени са Вашингтоном има и Мексико, годишње око 60 милијарди долара, захваљујући пре свега томе што у тој латиноамеричкој држави своја постројења имају сви већи светски аутомобилски произвођачи, који су у последње две деценије здушно користили могућност бесцаринског извоза у САД који пружа Северноамерички споразум о слободној трговини (НАФТА), који је, у Трамповим очима, још један велики кривац за деиндустријализацију САД, губитак радних места и сиромашење радничке класе чијим заштитником он настоји да се прикаже.

Мада трговински дефицит може да има и позитивне импликације, јер подразумева велики увоз а обиље увезене робе често доприноси обарању домаћих цена и расту квалитета живота становништва кроз повећање асортимана доступне робе, ослањање на увоз, дугорочно гледано, води затварању домаћих предузећа, или због немогућности да издрже тржишну утакмицу са страним конкурентима или због жеље да се, ради опстанка или повећања профита, кроз измештање производње у иностранство где је јефтинија радна снага, смање трошкови. То све доприноси расту проблема незапослености и губитку знања и технологија.

Стручњаци Института за економску политику у САД процењују да су измештањем производње у Кину, у чему предњаче америчке компаније из области електронске индустрије и информационе технологије попут "Епла", САД у периоду од 2001. до 2015. године остале без 3,4 милиона радних места, од чега чак три четвртине у производњи. То је период у којем се амерички увоз из Кине повећао четири пута, јер је Вашингтон 2000. године одустао од политике примењивања високих тарифа на кинеску робу и потом се 2001. сагласио с пријемом најмногољудније земља света у Светску трговинску организацију. 

Невезано само за трговину са Кином, извештај америчке Фондације за информативне технологије и иновације чак говори о укупно 5,8 милиона изгубљених радних места у производном сектору само у првој деценији овог века у САД, што је трећина укупне радне снаге у том сектору, и истиче да преструктурирање америчке привреде са производње на пружање услуга и напредне информационе технологије није пружило корист у мери која би могла да покрије тај губитак, зато што отварање нових радних места у ИТ сектору није било довољног обима и зато што држава и у тој грани привреде бележи трговински дефицит од почетка овог века.  

Претње Кини као маневар у борби за смањење спољнотрговинског дефицита 

Један начин за брзо смањивање дефицита и спречавање сељења производних капацитета у иностранство је једнострано увођење тарифа на увоз, што би вероватно проузроковало скупи трговински рат и евентуално имало и друге последице, с обзиром на то да Кина у својим рукама држи немали део америчког јавног дуга – америчке државне обвезнице вредне чак билион и педесет милијарди долара (1.050 милијарди).

Кина би, дакле, могла да прекине куповину тих обвезница и тако отежа финансирање државног апарата у САД, или чак крене у њихову наглу продају што би умањило њихову тржишну вредност и дестабилизовало Вашингтон, мада многи економисти у САД сматрају да, с обзиром на то да Кина поседује мање од десетог дела америчког јавног дуга, то ипак не би био удар који би значајније или трајније уздрмао америчку економију.

Други метод за брзо резање дефицита су преговори и дипломатски притисак да друга страна либерализује сопствене прописе за увоз америчке робе и пусти тржиште да само одређује вредност домаће валуте. Трампове претеће изјаве и гест према тајванској председници, пре него као израз жеље за стварном конфронтацијом са Кином, треба посматрати у том контексту – као (нешто грубље) дипломатско маневрисање чији је циљ био да створи више простора за САД у преговорима о трговини између две земље који ће вероватно ускоро уследити јер су приоритети Трампове администрације смањење трговинског дефицита, оживљавање производног сектора и повећање запошљавања.

Трамп, наиме, сада може властима у Пекингу да каже да ће признати политику једне Кине и поступати пажљивије у вези с Тајваном и Јужним кинеским морем, ако оне укину квоте и умање тарифе на увоз из САД, одустану од дампинга, престану да регулишу курс јуана и позову домаће компаније да повећају наднице својим радницима и на тај начин допусте да кинески извозни артикли природно поскупе и самим тим постану мање конкурентни на америчком тржишту, дајући прилику америчким произвођачима да се опораве. 

Чврст став према Кини, рецепт за Трампов реизбор

Трампови критичари из редова Демократске партије, међутим, тврде да су за време администрације председника Обаме кинеске власти већ пристале да лагано попусте контролу над јуаном, односно да допусте годишњи раст његове вредности до два посто.

Они истичу и да је недавно у Кини направљен привремени покушај да се јуан препусти слободној флуктуацији, али да је након те одлуке он девалвирао, што показује да реална вредност јуана заправо није већа од номиналне, како мисле Трамп и његови сарадници, већ заправо, у овом тренутку, мања. Једна општа критика је и да увођење тарифа на увоз кинеске робе и подстицање домаће производње неће проћи без незадовољства међу америчким бирачима, јер ће скупљи домаћи производи озбиљно оптеретити њихове новчанике.

Трампови противници, такође, истичу да, упркос контракцији производног сектора, стопа незапослености у САД, укупно гледано, опада последњих неколико година. Ово све, међутим, нема утицаја на председника Трампа, који одумирање производног сектора, продубљивање дефицита и улогу коју у томе игра увоз из Кине и даље види као велике грешке претходних администрација које захтевају хитну и одлучну интервенцију. 

За разлику од суседног Јапана, где су Трампове претње о увођењу тарифа и захтеви да се либерализује јапанско тржиште аутомобила како би се омогућио већи увоз америчких возила изазвали бурну реакцију владе и присили је да брзо формулише инвестициони пакет од 150 милијарди долара како би умирила председника Трампа и избегла трговински рат, у Кини се оштре изјаве новог америчког лидера узимају са опрезом и тихо анализирају, при чему по правилу на њих реагује кинеско Министарство спољних послова и државна новинска агенција, али не и фигуре из најужег руководства партије и државе.

Влада атмосфера релативно напетог очекивања у којој државни органи и компаније, погледа упртог преко Тихог океана, чекају да виде шта ће бити следећи корак Трампове администрације, која је тренутно у процесу формирања, односно да ли ће она увести драконске тарифе ради умањења трговинског дефицита са Кином и оживљавања домаћег производног сектора.

За Трампа и његову администрацију борба против дефицита у трговинској размени с Пекингом, против измештања производње у Кину и затварања домаћих фабрика, чему у великој мери доприносе америчка предузећа која су ради сопственог профита продукцију својих производа поверили бројној и јефтиној кинеској радној снази, значи борбу за одржање предизборних обећања и за реизбор.

Зато, упркос блажим тоновима из Вашингтона у последњих недељу дана, неће бити изненађење ако у ближој будућности Трампова администрација посегне за неком врстом протекционистичке интервенције против кинеске индустрије и настави притисак на власти у Пекингу да либерализују увоз из САД и попусте контролу над својом валутом.