Трамп и Запад: Да ли је готово са политиком светих крава?

Нико од коментатора да се запита: А зашто би један председник који је владао у уставом максимално допуштеном периоду од два мандата одлазио с власти другачије него мирно?

Да ли је требало да се забарикадира у Овалној соби? Да се угледа на гамбијског председника Џамеха и одбије да призна резултате избора? Да ли би било боље да је обезбеђење морало да га силом убацује у хеликоптер и под претњом оружјем прати на одмор на Хаваје?

"Европска унија је због Трампа постала несигурна, губи самосвест", коментарише у суботу аустријски Пресе. Зашто? Између осталог због тога "јер је организатор једне јавне манифестације у Москви изјавом 'Вашингтон је наш' позивао госте на директан пренос Трампове инаугурације".

Укратко, Руси су раније провоцирали војно и политички, сада провоцирају хумором. Чини се да би Европа радије ратовала, него допустила вицеве на свој рачун.

Америка и Енглеска биће земља пролетерска

Бечки ИЦЕУР (Интернационални центар за односе ЕУ и Русије), невладина група политичара, дипломата и академских личности (председници Ханес Свобода и Ерхард Бузек) позвала је, дан уочи инаугурације, на трибину под насловом "Нова времена" и поднасловом "Руске перспективе на почетку нове године".

Гост је био руски билатерални амбасадор у Бечу, Дмитриј Љубински. Позивница је била састављена тако да се садржај трибине могао односити на доживљај нове глобалне епохе коју, у страху, европски политичари и медији виде у Трамповом доласку, али је исто тако могао да се односи и на обичну чињеницу да је почела година аустријског председавања ОЕБС-у.

Наслов и велика нова времена или поднаслов и мала нова времена, глобално или регионално - шта се коме више допада, или шта кога више нервира.

Професионалне дипломате на јавним скуповима, на велику жалост новинара, у принципу не откривају тајне. Није то учинио ни руски амбасадор Љубински. Неке од његових изјава ипак заслужују да се пренесу, јер откривају дискурс поменутих "нових времена", у којима Москва, са статус кво позиције (Крим остаје у Русији) нуди руку сарадње Европи.

Прво, из изговореног је јасно да се руска дипломатија не радује толико томе што је Трамп постао председник већ томе што Хилари Клинтон није. Љубински: "Питање је да ли руско-амерички односи и сада имају реалну шансу да изађу из слепе улице."

У том контексту, за Русе постаје врло важно то што је турнус у ОЕБС-у преузела Аустрија. Али опет, не толико Аустрија колико аустријски шеф дипломатије Себастијан Курц, министар дијалога, компромиса и рационалног аргумента.

Било је врло интересантно пратити наступ руског дипломате, начин на који је имплицитно преносио поруку "малог решења" (ЕУ-Русија) док је експлицитно говорио о "великом решењу" (Вашингтон-Москва). 

Европске вође, европски медијски аналитичари немају, међутим, овог тренутка слуха за све нијансе руских дипломатских порука. То је историјска иронија, када се има на уму да је Запад израстао велики у безбројним нијансама политичког универзализма, док је највећа словенска нација зарадила епитет грубог и директног освајача.

Суочена са "ноторним лажљивцем и женскарошем Трампом" (Ноје Цирихер цајтунг, коментар о инаугурацији), Европа је потпуно изгубила рефлекс за нијансе, тресући се пред сваким Трамповим твитом као да јој је објавио рат или заједно са Терезом Меј планира инвазију на Нормандију.

Сад су Руси ти који своје поруке пакују и украшавају семантичким машницама. Њихов садржај свеједно остаје довољно јасан, исто као што је сигурно да се у плавом "Тифанијевом" пакетићу који је нова прва дама гурнула у руке збуњеној одлазећој првој дами испред портикуса Беле куће налазио декоративни сребрни тањир.

Трамп, "случај за психолога"

С обзиром на начин на који је Трамп дошао на власт (легално) а Обама отишао (мирно), могло се очекивати да ни реакције европских медија након смене власти неће бити бурне. Напротив, ниво фрустрација само расте.

Минхенски СДЗ: "Своје прве минуте на власти, Трамп је искористио за тираду популистичких псовки и увреда. Настављајући своје предизборне брбљарије, газио је по историјском тренутку. (...) Он је продукт духа времена, бирали су га они Американци за које је политика прекомпликована да би је схватили. У противречностима, неистинама и вулгарности Доналда Трампа такви једноставни умови виде пример за углед. Трамп је чисти бес који се оваплотио у телу. Његову владавину не треба мерити политичким већ психолошким категоријама. (...) На крају, његов стил владавине би се могао показати још опаснијим од политике коју ће водити. Трампизам ће као стил обликовати читав низ себи сличних владалаца по свету. Трамп уништава механизам политике, игнорише аргумент, гази рационалност."

Какве ће бити међународне импликације Трампове политике, остаје да се види. Али отворене непријатељске реакције европског медијског кора на Трампа председника већ сада имају разорне последице на политичку праксу и простор јавне речи.

Ланац формално-логичког закључивања би ишао овако: од завршетка Хладног рата, Запад себе беспоговорно види као "заједницу вредности", или "wertegemeinschaft", како канцеларка Ангела Меркел с поносом образлаже сваки пут кад Москви продужује санкције.

Вредности у питању - демократске, слободарске и хуманистичке вредности - нису опционе природе, не зависе од партија, парламентарних сазива ни редакцијских уредника, већ творе високо консензуални (само)идентитет Запада.

Стриктна демократска процедура је неодвојив део основних демократских, слободарских и хуманистичких вредности, односно идентитета Запада, односно светих крава рационализма.

Трамп је победио на изборима по стриктним правилима демократске процедуре. Неосвешћени захтев Трампових критичара је: кад и ако демократска процедура даје такве резултате као што је он, онда треба укинути демократску процедуру.

То је несувисло признање европске политичко-медијске класе да "демократска правила игре" почиње да раздваја од "демократских вредности", чиме без ауторизације врши ревизију властитог идентитета.

"Демократска процедурална правила" би требало укинути како би "демократске вредности" могле заблистати пуним сјајем.

Проблем: демократска изборна правила више не гарантују очување демократских вредности. И шта ћемо сад?

У том смислу, проблем западних елита са Трампом почиње да личи на цепање атомског демократског језгра, чиме "идентитет" Запада прелази у надлежност бечке Атомске агенције.  

Цепање атомског језгра, драње тигрове коже...

Хуманистичке вредности такође пролазе кроз поступак нуклеарне физије.

Као главна дефиницијска снага у Европској унији, Берлин је велики миграциони покрет у старту интерпретирао у терминима хуманистичких вредности, а њих свео на стриктно хуманитарна питања. Тиме је из "хуманистичког пакета" преко ноћи избачено право једне друштвене или политичке заједнице да се бори за властити опстанак.

Заједница "Немачка" је тиме редукована на логистички апарат за опстанак друге, у великим бројевима надируће заједнице.

Кад је вођа немачких конзервативаца Ангела Меркел у касну јесен 2015. отишла нагло улево и отворила монументални историјски процес социјалне нивелације са милион и двеста хиљада инстант нових примаоца богатства немачке државне и друштвене заједнице, учинила је то под медијским фанфарама. Читав свет је знао да Немци искорењују светско сиромаштво.

Када се негде крајем прошле године вратила удесно, учинила је то толико тихо да је свима промакло. До те мере промакло да су на балканској рути остале десетине хиљада миграната на цичој зими у сиромашни(ји)м земљама, које сад медији у Берлину, Бечу или Паризу могу прозивати због недостатка хуманистичких и хуманитарних вредности, којих, ето, нема у идентитету балканских друштава.

Jawohl, mein Führer!

Цепа се и историјско језгро.

Немачки Шпигел је пре неколико дана назвао Трампа "фашистом", а у коментару после инаугурације чак и "фирером". Реч "фирер" је као заједничка именица избачена из немачког језика, она као таква више не постоји. Није то учинила никаква језичка комисија за стандардизацију, за то се побринуо колективни рефлекс стида после 1945. године.

Зна се ко је био "фирер", један једини. Кад Немци хоће да кажу "вођа" у смислу "лидер", употребиће идеолошки некомпромитовану реч "Anführer".

С којим моралним правом сада Шпигел једног демократски изабраног председника демократске земље упоређује с Хитлером? Трамп располаже снажним јеврејским везама, и породично и политички. Плус, фашисти су били неки Италијани, а не неки Немци. Неки Немци су били нацисти.

Мала дигресија: То су поређења која носе историјску воду отприлике онолико као кад Инцко назове Републику Српску "НДХ", или, опет, сам Трамп европску хајку на њега "нацистичком Немачком". Штајнмајер је реговао врло увређено на ту Трампову изјаву, с тим што су његову реакцију пренели сви европски медији, али не и Додиков одговор на окачену му "НДХ" значку.

Такво преслободно коришћење историјских категорија фашизма-нацизма-фирера, швајцарски новинар и конзервативни политичар, бивши главни уредник Велта Рогер Копел је у јучерашњем тексту за Фокус назвао "синдромом оглупављања".

Новинара и медија, не америчког председника Трампа.