Висока конјунктура лова на вештице

Као да се и до сада није све развијало забрињавајућом брзином, овог викенда гледамо како се јавни простор убрзаним поступком претвара у медијско бојно поље, а оно у реални фронт.

"Најважнији тактички задатак Москве овог тренутка је рушење канцеларке Ангеле Меркел", изјавио је за немачки Фокус руски социолог Игор Еидман.

Без кратке рекапитулације последњих збивања, та Еидманова изјава би била само цигла у зиду, а не оно што она објективно јесте: зубац на одбрамбеном торњу.

Делегација 17 америчких тајних служби (пребројао Ноје цирхер цајтунг), у којој су били главни координатор Џејмс Клепер, шеф ЦИА Џон Бренан, директор ФБИ Џејмс Коми и командант Прислушног одељења у НСА Мајк Роџерс, у четвртак је извештај о руским сајбер-нападима поднела Обами, у петак Трампу.

Као увод у напети шпијунски филм, горња реченица би била обећавајућа. Али оно што звучи као добар филм, у стварности је лоша вест.

Између та два брифинга за два председника, Трамп је дао интервју Њујорк тајмсу, и ситуацију упоредио са "ловом на вештице". Његова порука је, у слободној интерпетацији, дајте сад неки сценарио о кинеским сајбер нападима, промените мало плочу.

Обама верује у руску информативну моћ и надмоћ, Трамп не. Обама верује, Трамп не верује у тезу да су Руси објавили психо-рат либералном свету.

Сајбер-рат је психо-рат

Да је Запад на резултате кримског референдума реаговао негодовањем и љутњом уместо санкцијама, нелиберални поредак би данас владао само у Русији. Овако ће се проширити на цели свет.

Ако се бистре главе - којих је, по упозорењима америчких, британских и немачких информативних служби све мање, јер су инфилтриране руским "троловима" - размотри тренутна ситуација, долази се до следећих логичких премиса:

1. Руси су и пре украјинске кризе били моћни, а Запад их је несмотрено испровоцирао санкцијама.

2. Руси су постали моћни тек након што их је Запад испровоцирао санкцијама; прво санкције, онда руски бес, онда руска информативна премоћ.

3. Запад је мислио да у сваком моменту има боље хакере од руских.

Свеједно да ли је на делу премиса један, два или три, западне информативне службе су лоше процениле ситуацију, професионално подбациле и угрозиле опстанак слободног света. Скочиле у Мораву без јасне оријентације, пливачи и непливачи заједно, и сада их Руси с обале гађају одстојалим пилменима.

Осим ако није на делу четврта премиса, да је Запад хтео коначан обрачун са Русијом. У том случају су западне информативне службе обавиле сјајан посао.

Емпиријска база "рече ми пријатељ"

Проблем је настао зато што и друга страна изгледа сјајно обавља свој посао. Само неколико сати након драмски инсценираног тимског наступа америчких информативних служби и Трампове дијагнозе о политичком лову на руске вештице, немачки Фокус је објавио интервју са социологом Еидманом, руским политичким опозиционарем у немачком егзилу.

Његове тезе подижу марцијалну тензију између Русије и Запада за неколико ступњева, чиме излазе из оквира обичног интервјуа и заслужују да буду цитиране.

Еидман: Немачка је сада "главни циљ напада руске пропаганде". Кремљ троши "огромне паре" да би немачко изборно тело навео да гласа против Ангеле Меркел. Технички, процес се одвија преко "армије интернет-тролова" који у немачком говорном подручју шире "позиције Кремља". У "армији тролова" не раде само мобилизовани руски хакери, већ као добровољци и "неки познати немачки новинари и публицисти". Као засебну циљну групу, "Кремљ" посматра скупину од око четири милиона немачких становника који говоре руски. Циљ је дестабилизовати Немачку, а "екстремистима и непријатељима демократије помоћи да уђу у главе Немаца". Најважније средство такве пропаганде је "подгрејавање антимиграционе хистерије".

А зашто Москва "руши Ангелу Меркел"? Еидман: Зато што би "без Ангеле Меркел руске санкције биле већ укинуте", а у Европској унији "дошле на власт снаге лојалне Путину", чиме би Русија постала "доминантна снага у ослабљеној Европи", а "Путин фактички шеф Европе".

Као емпиријску базу за своје закључке, Еидман наводи "информације из прве руке", конкретно разговоре са колегама из "неколико московских агенција за јавне односе". Они су му рекли да "су у уговорном односу за промовисање руских интереса у Немачкој".

Еидман: "Недавно ме је један колега из Русије питао: знаш ли где Кремљ сада троши лавовски део буџета за пропаганду? У Берлину, не у Москви!"

Хладни рат бр. 2 или макартизам бр. 2?

Са тим интервјуом је Фокус у ствари подгрејао текст који је Еидман као гост-коментатор објавио у швајцарском листу Ноје цирхер цајтунг (НЗЗ) у марту прошле године. Теза је била слична, иако изнета у реченицама ниже драмске напетости. "Средствима дезинформације и корупције, Москва покушава да сруши демократију у Немачкој" и то преко "избегличке кризе, коју користи за распламсавање свађе међу Европљанима".

Разлика између "онда" и "сада", почетка прошле и почетка ове године, одмах постаје јасна. "Онда" је на делу било ново издање хладног рата, "сада" је на делу ново издање макартизма. Хладни рат се по дефиницији води са непријатељем с оне стране границе, са неким ко је напољу, није твој, док је оштрица макартизма усмерена ка онима унутра.

Хладни рат дефинише спољне непријатеље, макартизам тражи унутрашње. Хладни рат испитује модус коегзистенције са спољним непријатељем тако што прописује "допуштене шпијунске активности" (термин НЗЗ), док макартизам тражи истребљење унутрашњег непријатеља.

Ако се макартизам употреби као надређени појам, онда су и комунистичке чистке у Совјетском Савезу или Југославији биле "макартизам" обрнутог идеолошког предзнака.

Стављени у међусобни однос, "хладни рат" се појављује као скоро мирољубиви појам, "макартизам" као истребљење властитог кукоља. Одатле и његов други назив, одомаћен у периоду изворне историјске епизоде 1947-56: Лов на вештице.

"Онда", то јест пре годину дана, критичаре политике санкција су се на Западу још називали "Путинверстехер", "разумљивачи" Путина, данас су то постали "тролови" који улазе у главе. Онда су "неки познати новинари и публицисти" били заведени и незрели, кад су указивали на комплексну структуру украјинске кризе, данас се такви прозивају да сасвим свесно учествују у рушењу легалног уставног поретка за рачун "новог шефа Европе".

Онда су на делу били збуњени и необавештени, данас делује пета колона - домаћи издајници плус четири милиона Руса у Немачкој.

Онда се у Европи разговарало колико је политка Ангеле Меркел крива што је миграциони талас узео такве размере, сада се зна да ко год критикује њену политику учествује у из Русије подрејаваној "антимиграционој хистерији".

Онда је то још било нагађање да би Руси могли да "препарирају" изборна тела либералних држава тиме што ће им наметнути осећај неповерења у демократске институције. Сада, пошто су то већ урадили у Америци, руски фокус на Немачку више није хипотетички већ чињенични.

Лепи медвед у олуји

Западне информативне службе баве се руским "сајбер-троловима" у оквиру операција које до медија стижу под именима гумених бомбона или шаховских комбинација - "Fancy Bear" (фина игра речи, може значити "згодни медвед", а може и "јеси ли за медведа?"), "Pawn Storm" ("пешачка олуја"), "Sofacy", или само суво "АПТ 28".

Појмовно разграничење "хладног рата" и "макартизма" било је неопходно да би се у целости увидела драма јавног наступа америчке координације 17 информативних служби у дуплом паковању - прво у Белој кући, онда у Трамповој пословној кули.

Како пише швајцарски лист НЗЗ, био је то очајнички покушај да се Трампу укаже на то "како је време да престане да на службе гледа свисока, да више не треба да показује колико га иритирају, јер то није добро за морал припадника обавештајне заједнице".

Њујорк тајмс, а на његов извештај се позивају сви медији немачког говорног подручја, нуди још конкретнију дијагнозу тог сусрета: делегација обавештајних агенција је свом будућем шефу поднела извештај који минира његову легитимност.

Пошто је извештај поднет "узурпатору", допуштено је закључити како су америчке информативне службе последњи пут професионално радиле свој посао. Више неће, јер им је груби третман од стране будућег председника уништио морал и повредио осећања.

Вештице из Салема

Последња премијера бечког Бургтеатра прошле године била је поставка "Вештица из Салема", текста Артура Милера из 1953. године. Милер је као историјски мотив узео догађај с краја 17. века, када је у пуританском Салему, у Масачусетсу, дошло до судског прогона "вештица". Писао је о срамотној историјској епизоди америчких досељеника, иако је свима било јасно да пише о сенатору Макартију и саслушањима пред његовим комитетом. И сам Милер је прошао кроз тортуру "унутрашњег непријатеља".

Сада је Мартин Кушеј, прослављени аустријски редитељ словеначког порекла, поставио Милеров "Салем" у Бечу као причу од скоро четири сата, у којој се пред гледаоцима отвара механизам врага навијен људском руком.

Критике нису биле сјајне, с правом. Споро, мучно мрцварење препуно тишине и изврсне глуме. Међутим, тек сада, када се на поставку погледа са политичког становишта, а не из угла позоришне критике, види се сва генијалност Кушејеве режије. Као што Милер у свом тексту није говорио о Салему, тако ни Кушеј није говорио о Милеру већ о мучној демонтажи мировне терминологије на европском простору.

Из тога не треба закључити да је Кушеј међу онима који "разумеју Путина". Његови интервјуи пре откривају да стоји на супротној страни.

Напротив, то само значи да је као уметник вишеструко опремљен да из какофоније свога времена извуче један доминантни глас - глас страха, неповерења и прогона у атмосфери која почиње да се формира изнад нашег лепог Старог континента.