Смрт и њени хирови

Ел команданте Фидел је водио Кубанце пола века, преживео више од 600 атентата, испратио 11 америчких председника. Оплакиван је девет дана и сахрањен 900 километара далеко од Хаване – без државне церемоније, сувишних речи и без много знамења.

После четири дана проношења кроз Кубу, Кастрова урна је положена недалеко од маузолеја националног хероја Хосе Мартија, у граду Сантјаго де Куба, у којем је 1959. године прогласио независност.

Најдуговечнији владар после краљице Елизабете, по сопственој жељи је сахрањен онако како се није очекивало, а телевизијски преноси су отказани у последњем тренутку.

"Кастро се одлучио да оде са овог света на начин на који је на овом свету боравио – као личност која је одржавала непосредан контакт са становништвом. Тако се може тумачити то што сахрана није имала државничке елементе, а посебно онај захтев да школе ни улице не носе његово име", каже историчар Дејан Ристић.

Од 1959. године, Куба је у знаку Кастрових – прво Фидела, а затим његовог брата Раула, који данас води ту карипску земљу. Отуда и изнађује то што сахрана Фидела Кастра носи симболику погреба великих европских државника 20. века, попут, рецимо, Де Гола.

"Показало се да постоји разлика у нивоима културе и префињености код тих великих државника. Ти људи који имају неку госпоштину у себи, као Де Гол и Кастро, нису пустили да од њих праве божанства, као што су то радили Мао, Ким Ил Сун, Ким Џонг Ил или наш друг Тито", појашњава историчар Предраг Марковић.

Ода Марсељеза

Интимну сахрану, упркос томе што је цео свет пратио тај догађај, желео је и један од највећих државника 20. века, човек који је 30 година водио Француску, Шарл де Гол.

"Не желим државну сахрану, ни председника, ни министре, ни народне посланике. Изјављујем унапред да одбијам сва одликовања, посмртне чинове, било из Француске, било из других земаља. Ако би до тога дошло, било би против моје воље", тестаментарна је порука највећег француског државника.

Ипак су се на свечаној миси у Нотр Даму 1970. године окупили угледни представници 80 земаља. Његова жеља је поштована толико да је сахрањен у породичној гробници у Коломбеју, у присуству родбине, његових тенкиста и мештана.

Истовремено, у срцу земље, у Паризу, грађани су на улицама певали Марсељезу.

Круна и Черчил

Винстон Черчил, човек који је Британију водио кроз Други светски рат, имао је готово краљевску церемонију. У Лондону јој је, у Вестминстерској катедрали, присуствовало више од стотину делегација. Међутим, као и у Де Головом случају, укоп је био лични чин, далеко од очију јавности.

Шест дана након прославе његовог 90. рођендана, Британија се опростила од човека који ју је заштитио од нацизма.

Од Черчила су се опростили и чланови краљевске породице, и то лично краљица Елизабета, што је за круну неуобичајено, јер британски монарси не присуствују оваквим сахранама већ поворку поздрављају са терасе Бакингемске палате.

Стаљин не може умрети

Када је 1953. године преминуо друг Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин, нико од сарадника сатима није смео да му приђе и провери да ли се то заиста и десило. Онда је и цела земља стала.

"Стаљинова сахрана је показала једну чудну ствар – да је човек који је побио највише својих поданика, један од највећих крволока сопственог народа у историји, донекле, крваво ожаљен. Хиљаде људи су погинуле у гажењу, јер је настало стампедо због жеље обожаваоца да виде Стаљина на одру", слике су које истиче историчар Предраг Марковић.

Историчари, даље, памте тај погреб као типичну сахрану совјетског лидера – грандиозну, помало мегаломанску, док историчар Дејан Ристић нарочито истиче хришћанску симболику у земљи комунистичке идеологије.

"Ту постоји доста момената из хришћанства, који су прошли кроз реидеологизацију. Пре свега, то је масовна посета сахрани, вишедневна жалост, али и чињеница да је ношен у отвореном ковчегу, изузетно подсећа на хришћанску традицију која је, у овом случају, била извитоперена, а све у циљу да се Стаљинов лик зацементира у колективном памћењу", објашњава Ристић.

На Стаљиновој сахрани је говорио и Никита Хрушчов, али исти тај Хрушчов, пошто се оградио од Стаљина и његовог суровог третмана и комунистичке доктрине 1961. године, у пола ноћи, премешта Стаљинов гроб из Маузолеја на Црвеном тргу и похрањује га уз зидине Кремља.

Пуцањ који је зауставио Америку

Човек који је заједно са Никитом Хрушчовим спречио Трећи светски рат, убијен је у атентату 1963. године.

Захваљујући телевизији, убиство Џона Кенедија ће бити један од најпознатијих снимака 20. века, а затим ће исто толико гледана бити и његова сахрана.

Иако је Абрахам Линколн 1860. године страдао на исти начин и иако је његов ковчег путовао кроз седам америчких држава – убиство и сахрана Кенедија су слике које свет памти.

Азија – жал, сузе, хистерија

Недуго пошто је Кенеди убијен, на другој страни света је азијска чврста рука Мао Цедунг спроводио Културну револуцију, која је трајала све до његове смрти, 1976. године.

Крај Мао Цедунга у неколико слика може се описати овако: милиони људи на Тјенанмену, три минута ћутања, Интернационала и балсамовање у маузолеју у Пекингу.

Са азијског континента се памти масовна хистерија, падање у несвест под јаким сунцем Техерана и стање транса међу милионима Иранаца који су 1989. године сахранили вођу Иранске револуције Ајатолаха Хомеинија.

Свет је помало злурадо гледао на општу хистерију на сахранама Ким Ил Сунга 1994. године и Ким Џонг Ила 2011. године. На сахрани пре пет година, западни медији су извештавали да су сузе у телевизијском преносу биле обавезне и да се тако куповала слобода.

Броз, Рузвелт и петокрака

Југославија је била центар света 8. маја 1980. године, на сахрани њеног доживотног председника Јосипа Броза Тита.

Био је то највећи скуп, који је спојио неспојиво, са никад виђених 209 делегација, из 127 земаља.

Титу су се поклонили Маргарет Тачер и чланови краљевске породице, Леонид Брежњев, Хелмут Шмит, Јасер Арафат, Гадафи, Садам Хусеин, Чаушеску, Мугабе и многи други.

Колико је скуп био важан, говори и податак да је Џими Картер, који је изостао због болести, осим државне делегације на Титову сахрану послао и своју мајку.

"До те мере је то био значајан догађај, по први пут су се срели, на пример, индијски и кинески државници, а немачка штампа је писала да би било добро да су такве сахране чешће, јер су успут разговарали и вође две Немачке. Она је била самит светских државника какав се није догодио", каже историчар Марковић.

То је био и телевизијски спектакл, што је потврдио и тадашњи главни и одговорни уредник Информативног програма РТС-а Душан Митевић, који каже да је то један од најгледанијих догађаја у историји светске телевизије.

"Ми смо тада добили извештај од Евровизије да је, после спуштања човека на Месец, када је историјске речи рекао Нил Амстронг, телевизијска сахрана била други велики телевизијски спектакл", рекао је Митевић у документарном филму "Сахрана".

Иако је камера хируршки прецизно и плански документовала сваки момент, ипак је остало места за теорије завере.

Наиме, упркос томе што су две филмске камере снимале спуштање Титовог ковчега у Кући цвећа, ти снимци нису завршили у програму. То је било довољно за сумњу јавности и за постављање питања да ли је Тито уопште сахрањен. Затим је уследила дилема због чега покрај Титовог имена нема петокраке.

Нов и несвакидашњи податак износи Дејан Ристић, захваљујући документацији Филмских новости, које су, бележећи Титову посету Елеонори Рузвелт, решиле ову загонетку.

"Током боравка у САД 1960. године, Тито је изразио жељу да се сретне са Елеонором Рузвелт и да посети гроб и ода почаст свом ратном саборцу Френклину Рузвелту. Они су му изашли у сусрет, посетио је њихово породично имање и отишао до Рузвелтовог гроба. На наше изненађење, Рузвелтов гроб је један велики мермерни саркофаг, где су само биографски подаци – име, презиме и година рођења. Тито је тиме био толико импресиониран да је тражио да буде сахрањен на исти начин. Његова гробница у Кући цвећа је у потпуности ископиран Рузвелтов гроб", појашњава Ристић.

Мандела, доба јавних обмана

Милиони су присуствовали, милијарде гледале сахране папе Јована Павла II, затим принцезе Дајане, све захваљујући телевизији. Африка је истински жалила миротворца Нелсона Манделу и то је последњи лидер који је, као и Тито, окупио неспојиве делегације.

Неспојиво са Титовом сахраном је, међутим, било то што је она била војнички прецизно организована.

Манделина сахрана је показала да живимо у свету селфија, па се са те сахране памте селфи фотографије америчког председника Барака Обаме, али је догађај показао да живимо и у свету очигледних обмана, јер је лажни тумач знаковног језика пред милионским аудиторијумом показивао језик који – не зна.

Де Гол је једном приликом цитирао Софокла: "Треба сачекати ноћ да би се видело како је дан био леп, треба сачекати смрт да би се судило о животу".