Националне државе, интернационални егоизам

Најочигледнији показатељ таквог развоја је избор Гутереса за генералног секретара УН-а. Од "жене и источноевропљанина" дошло се до мушкарца, јужноевропљанина и оперативца глобалних миграција. За другог и трећепласираног, Јеремића и Лајчака, то мора да је олакшање - нити се морају подвргнути операцији промене пола, нити признати самосталност Косова заради нове функције.

Али скретнице ка новој дефиницији тог уни-мулти енергетског поља биле су постављене и пре него што су у гласању за новог генералног секретара у Њујорку достигле јасноћу школског примера.

Нови тренд је најлакше објаснити кроз начин на који се у том оквиру високог дипоматског напона формирају пројекције, интереси, изговори и парадокси.

Пројекција стабилности, фер или нефер?

Сједињене Америчке Државе, као земља која саму себе, некад чак с правом, види као глобалног чувара либералне демократије, не бира свог председника на општим, директним, анонимним изборима. Грађани бирају делегате (541), који простом већином бирају председника.

Чињеница да се најмоћнији човек најмоћније државе бира по ритуалима од пре 230 година може бити тумачена на два начина. Негативно, да САД попују свима, а сами се држе застарелог изборног закона, донетог искључиво да би се неутрализовао политички утицај федералних јединица с робовласничког Југа. Позитивно, да таква верност темељним принципима рађа осећај стабилности, збија генерације под истом законском стрехом, шаље поруку свету - ми смо увек исти, на нас се можете ослонити.

Проблем је само да позитивно више не функционише. У условима структурне промене јавности (интернет, паметни телефони, свет као глобално село), амерички избори више не шаљу поруку стабилности, већ напротив крхкости и ломљивости.

"Путин дочекује четвртог америчког председника", наслов који је у разним варијантама протутњао европским медијским простором, одсликава нови тренд - сад Русија одашиље у свет сигнал стабилности, док САД шаљу поруку конфузије, несигурности и урушеног идентитета.

Не зато што Американци бирају председника сваке четири, а Руси сваких шест година, већ зато што је електронска револуција брзе информације створила утисак да Американци без престанка бирају председника. Да они, штавише, ништа друго и не раде, осим што иду на изборе на којима немају право директног избора. Ова предизборна кампања (сондирања, предномнације, номинације, кукање над номинацијама) је трајала две године; идућа би могла да нарасте на три. Још пар мандата, и Америка би се могла наћи у фази перманентних председничких избора.

Оно што је тренутно на делу је ситуација, пре две деценије немогућа, да Русија емитује смиреност и стабилност, Сједињене државе нервозу. Те атрибуте треба наравно схватити у релативним размерама, не у етичком кључу.

Реаговања из Америке, најпре из кругова Демократске партије, онда и са државног нивоа, "да се Кремљ меша у америчке председничке изборе", добро показују чињеницу да је Вашингтон схватио какву пројекцију - у смислу имиџа, а не фројдијанског механизма "пројекције" - Америка одашиље у свет.

Америчке поруке су следеће: Под један, да Русија врло нефер користи тренутну ситуацију у којој смо се ми помало погубили; под два, ако Русија овог тренутка одашиље сигнал стабилности, то је зато што је дала гол из офсајда; под три, Русија је могла да да гол из офсајда, зато што смо ми, Америка, били заузети негде другде, или у пропалим интернационалним пројектима, или у бирању председника по закону из осамнаестог века.

Примењено на тему овог овог текста о напетости унутар матрице уни-мулти, то би значило да се Вашингтон од Москве не осећа толико угрожен, колико исмејан, те да би се због тога могао врло љуто осветити.

Уништиће нас интереси у нашим редовима...

Европске државе су националне државе. Оне су то постајале још од деветог века, када су унуци Карла Великог распарали дедино царство и тако поставили темеље стварању нација хиљаду година касније.

Шездесет година од рађања ЕУ, тај прародитељски грех и даље лебди над њеним чланицама, потпуно немоћним да реше дилему - јесу ли оне националне државе на путу ка конфедерацији, или само националне државе које збијају редове пред надирућом глобализацијом? Да ли се они удаљују од заједничке Европе Карла Великог, или јој се враћају?

Када су Французи на референдуму 2005. одбили европски устав, било је јасно да је супротност национално-европско надвладала страх од будућности. Од тог тренутка је тешко пратити политику Уније, а не видети колико њене чланице функционишу по принципу подељене личности: Поносни што живе у националним државама, поносни што демонтирају националне државе.

Иста конфузија очитава се и у менаџменту распада Југославије, вођеном по принципу националних држава. Тамо где он реално није био могућ, као у Босни, стало се на становиште "да се ради о процесу формирања националног идентитета који још није завршен" (из последњег извештаја аустријске Службе за заштиту устава). Тамо где он државно-правно није био могућ, као на Косову, октроисан је.

На Балкану је тиме аминована необина ситуација, у којој се од све ситнијих националних држава очекивало да ће водити све узвишенију политику општег добра. Простор Балкана је укључен у ширу европску појмовну конфузију, у којој постаје могуће да се Србија понаша "националистички" када брани своју државну имовину на Косову и Метохији, док тамошњи Албанци "јачају национални идентитет и кохезију" док уринирају по хришћанским црквама.

Совјетски Савез је такође разбијан по циљу стварања држава нација, с тим што је из европске визуре био замишљен као понижење за Русију. Англсаксонски медији, једнако као и они из немачког говорног подручја пуни су текстова и интервјуа који тематизују чињеницу да "Русија можда никада неће постати нормална држава". "Нормална" у тим примерима стоји за "nation state", националну државу, форму коју је Русија симболички напустила оног тренутка кад је објавила да америчка политика експеримената на Блиском истоку престаје у Сирији.

Модни детаљ сезоне: Изговори

Одбијајући да се суочи са дилемом да ли примат дати националним државама, или процесу уједињавања, идеолози европског јединства су развили више стратегија за неутрализацију те шизофрене ситуације. Најчешће употребљавана је она о националном егоизму као природном рефлексу националне државе.

Кад немачка канцеларка Меркел оптужује Немце да "морају постати скромнији и научити да деле" са милион и двеста хиљада новопридошлих миграната, или им, као пре две недеље на владином сајту, препоручује да одмор проводе у арапским земљама "како би се навикли на ту културу", она им уствари каже, престаните да будете егоистични као "Вишеград" и Балтик! Навикните се на своју судбину коју смо вам ја, ми, ви, сви, исплели!

Конструкција "повратка у егоизам" се може ишчитати на доста примера. Овде је последњи, из интервјуа који је бивши пољски министар спољних послова Адам Даниел Ротфелд дао аустријском дневнику Пресе: "У свим земљама су видљиве тенденције повратка у национални егоизам...зато што људи имају осећај да су се политичке елите удаљиле од њих."

Тачно, али недовољно. Политичке елите су увек удаљене од људи над којима владају, с тим да се у демократији елите боје људи над којима владају. Раније или касније, долазе избори! Оно што је сада и овде специфино за европске елите, дакле оне које седе у Бриселу, јесте да се оне сасвим отворено не боје ни људи, а, како смо у секуларизму, ни Бога; док са националним елитама, осим моментално са Берлином, стоје у сталном сукобу.

Никад не потцењуј лепоту парадокса

Да, Европа је збуњена зато што не зна како да разреши антиномију између више Европе и мање Европе. Због тога Унија води неконсеквентну, дискриминативну и недоследну политику. Једини начин да једна држава-нација буде сигурна од лоших последица такве политике, јесте да буде унутра, а не напољу.

Први парадокс: Једино те чланство у ЕУ спашава од негативних ефеката ЕУ недоречености. Један читалац је то добро сажео у коментару испод РТС-овог текста пре годину дана - не улази се више у ЕУ да ти буде боље, него да ти не буде горе. А ако којим случајем буде боље, то је бонус!

ЕУ је чудо, највећи поклон историје, каже Адам Даниел Ротфелд. Тачно - када се погледа историја, постаје јасно да су оба "светска рата" уствари били два унутаревропска рата, која су се разлила по свету. Сигурно да је ситуација много комплекснија, али је непобитно да је први почео на Балкану, други у Пољској. Оба су чеда европских државних политика.

Други парадокс: Иако у том смислу поседују изоштрене историјске рефлексе, европске нације као да не препознају да је сада на делу исти механизам, само обрнуте географије. Сада сунити и шиити, нација за нацијом, понегде племе за племеном, улазе у међусобни рат, који се полако разлива по свету.

Само једна институција поседује тај ниво ауторитета и оперативности, нажалост не и воље, да пресече рат било где на свету - Савет безбедности Уједињених нација.

Историја нас учи: У судбинском тренутку, страх од глобалних последица преузима примат над националним интересима. У просеку, нису политичке елите белих култура тако неразумне. Кад је требало, Рузвелт и Стаљин су били савезници.

Али како знати да ли се ради о судбинском тренутку, осим ретроспективно?