Касно лето на планети сунцокрета

Најпре, шта у политичком жаргону значи "окретање" нечему или некоме – да се мења стратешко опредељење или доноси тактичка одлука? Питање је од интереса не само за политичке аналитичаре, већ и за националне јавности и бирачка тела, да знају којим темпом ће их шира ситуација терати на корекцију курса према далеким хоризонтима.

Феномен је рођен пре неких пет година, када је америчка администрација објавила да се "окреће Пацифику". Таква оријентација се заснивала на представи да су Европска унија и Европа у целини сазреле и способне да се брину о себи, а да је Блиски исток дошао односно доведен у фазу кад му више не може помоћи ни неко од монотеистичких божанстава традиционално задужених за то подручје.

Аргумент, да је читава историја дипломатских односа ионако процес "окретања од" и "окретања ка", те да се америчка пацифичка оријентација од пре пет година не може назвати првим импулсом новог политичког феномена не стоји. Ретроактвно гледано, промене генералног курса су тада од визионарске перспективе постале жустра политичка гимнастика. Стратегије су се скратиле, а тактике продужиле, да би сад биле отприлике подједнаке величине – чиме је рођен нови политички феномен сунцокрета.

Метафора сунцокрета је била и пре у употреби. Некад као елеменат државне пропаганде – у кинеској Културној револуцији, кад је Мао Це Тунг пролазио пољима, главе поданика су се као сунцокрети окретале за њим. Увек у политичком вицу, где је "сунцокрет" карактерна црта.

Али нови политички феномен сунцокрета није идеолошки, пропагандни или карактерни, већ одраз растуће фрустрације политичких актера над брзином којом се рађају нови и продубљују стари светски проблеми. Носиоци феномена су сада све одреда демократске земље и барем формално демократске власти. Недемократе се више не окрећу никуда, стоје у ставу мирно и чекају да их демократе забораве и пусте на миру.

На примеру САД, то изгледа овако: "Мировни" процес на Блиском истоку не доноси жељене резултате? Окрени се Европи! Европа те је разочарала, још увек иде у исте досадне музеје и никако да се одлучи на коначни обрачун с Русијом? Врати се на Блиски исток! Тамо се из песка родио мрачни средњевековни калифат? Окрени се Пацифику, тачно на време да спречиш Кину у насипању морског дна, или промешаш карте на Корејском полуострву! Ким Џонг Ун изгубио живце које нема и послао тактичку атомску бомбу на Сеул? Окрени се медитацији!

Европске дилеме – излазеће сунце или залазеће сунце?

За то време је и Европа у брзом ритму решавала своје дилеме. Најпре се еуфорично окренула ка смеру из ког је долазило Арапско пролеће. Кад је разочарење стигло светлосном брзином, Унија се окренула Украјини и њеном потенцијалу либералне демократије, транспарентне економије, хуманистичког сета вредности и владавине права западног типа.

Након што су Руси одбили да дају позитиван допринос одржавању те илузије, Унија им је за казну објавила економски рат и окренула се од Москве.

Уздрмана економски, увређена политички, рањена емотивно, Русија се после проглашавања санкција демонстративно окренула Азији, али како су тамо већ били окренути многи други, ствари за Москву нису постале битно једноставније.

Нису ни за Унију на другој страни: Миграциона криза, са милионским економским усељеницима из Азије и Африке, ношених на изговору избегличког таласа из Сирије и Ирака, предочила јој је да се негде мора окренути по помоћ.

Окренула се Турској, чиме је Турска постала, а у наставку и сама озбиљно у то поверовала, моћан регионални играч са глобалним амбицијама.

Тренутна политичка драматика у Унији се у потпуности врти око дилеме да ли треба и даље гледати ка Турској, или се правовремено пребацивати на алтернативни смер. Али који? Берлин најрадије не би видео то што види.

У вестима АРД-а, касно у ноћ прошле недеље, после Ердогановог масовног "митинга за демократију и мученике", водитељ у студију је питао дописника из Анкаре Бернда Нибриге, да ли је тај демо означио крај за демократију у Турској? Није, одговорио је Нибриге, "зато што је и опозиција била присутна, морали су да дођу".

Шта ће бити са европским амбицијама Турске, ако Анкара уведе смртну казну, питао је даље водитељ. Ту се дописник сложио да је ствар нешто компликованија, али наде за бољитак има.

"Ако народ то од њега тражи, онда Ердоган нема другог избора него да потпише указ о враћању смртне казне, што он не би хтео. Ујутру потпише, увече анулира, то је његово уставно право, које му гарантује да још може увести Турску у Унију кроз споредна врата", истакао је дописник.

Сунцокретова поља у Анкари

Ако се икад неко питао како изгледа директна демократија на неком примеру који није Швајцарска, нека баци поглед на Турску овог момента.

У лето и рану јесен прошле године Анкара се, као и стотине хиљада избеглица које су пролазиле њеном територијом, окренула Европи.

Онда је у новембру неко дао наредбу да се сруше два војна руска авиона, што је изазвало руски бес, а Анкару натерало да се окрене НАТО-у, затражи хитни састанак његовог Војног одбора и провери да ли су савезници спремни да активирају casus foederis, чувени члан пет Северноатлатског уговора.

Преведено: Анкара је тих неколико сати била спремна да НАТО увуче у рат с Москвом. НАТО је међутим одбио да стави све своје ресурсе за рачун једног непредвидљивог режима на курсу историјског ревизионизма.

Ни с Европом није ишло како треба. После неуспелог војног пуча, Европа је дипломатски стала уз власти у Анкари, али емотивно остала потпуно хладна према личној судбини председника Ердогана.

Издат од НАТО-а, понижен од Европе, Ердоган се окренуо Русији. Сад је Путин за Ердогана експлицитно "драги пријатељ", док је Ердоган за Путина нешто као корисна малверзација по низу питања, од гасовода до Сирије.

Медији немачког говорног подручја су готово без изузетка пропратили сусрет Путин-Ердоган као сусрет "двојице лидера које поред стила владања везује и параноидно уверење да Запад тајно ради на њиховој дестабилизацији" (Пресе).

Чак и у том случају би Путин био у бољој позицији, зато што Запад у његовом случају то не ради тајно. Ердоган има право на параноју, Путин нема разлога за њу.

НАТО је "боља ЕУ"?

У исто време, један процес унутар саме Европске уније пролази релативно непримећен: Балтик и Пољска се окрећу од Уније ка НАТО-у. Сигурно, оне то раде од избијања украјинске кризе, али већина аналитичара у томе и даље види само драматичну нуспојаву, а не стратешко пребацивање фокуса.

Балтик и Пољска већ почињу да доживљавају НАТО као субституцијски интеграциони процес. НАТО и ЕУ за те земље постају два алтернативна и конкурентна интеграциона пројекта. Нико од њих нема разлога да иницира драму формалног изласка из Уније, али је јасно да су врло разочарани Берлином.

Због тога су њихови приоритети негде другде, инвестирани у претпоставку да би НАТО због њих учинио оно што није хтео због Анкаре – кренуо у обрачун с Русијом, једном за увек.

Вишеградске земље се окрећу саме себи, за сада не у смислу алтернативног програма, али политичко наслеђе их спречава да своје националне интересе потпуно предају у руке Унији.

Аустријска новинарка, пореклом Чехиња Барбара Куденов Калерги изјављује за ОРФ да је то зато што су Чеси "политички небразовани" и "расисти". Неко добронамернији би то назвао опрезом.

Сви се до сада споменути врте као сунцокрети у политичкој гимнастици заснованој на опасној претпоставци како је ова планета довољно велика да кроз корективно окретање компензује све лоше одлуке својих станара.

Аустрија и Србија – почетак једног великог пријатељства?

Од посете српског премијера Вучића Бечу прошлог петка може се са сигурношћу рећи да су се Аустрија и Србија коначно, посебно за оне који на то чекају неких двеста година, окренуле једна другој.

Добра вест тог чина бледи међутим пред регионалном и широм европском ситуацијом. Договор Вучић-Керн звучао је, барем у атмосфери у којој је пренет на конференцији за новинаре у старом Метерниховом уреду, као договор генерала пред битку.

Аустрија и Србија не крију колико се превентивно боје слома ЕУ дила с Турском, док истовремено логички рачунају с тиме да је он у перспективи готов.

Од сусрета се очекивала потврда да обе земље стоје уз договор о затварању Балканске руте. У петак у подне је та потврда деловала темељитије него увече истог дана, када је из аустријских министарстава полиције и војске стигла исправка онога што су пред новинарима рекли и Вучић и Керн, да се разговарало о помоћи у људству аустријске полиције и војске за чување јужних српских граница.

Из министарстава се наглашава да Беч шаље само технику, а не људе, док изјаве двојице премијера само доказују да се о томе итекако разговарало, али прерано рекло.

Вучићева реченица да "једва чека" да у Србију стигне помоћ аустријске војске и полиције готово да има вредност историјске елипсе: Кад се само помисли да је управо због тог услова у ултиматуму из 1914. некад почео рат, онда је видљив далеки пут који су две земље у међувремену прешле.

Аустријско и српско приближавање се не може назвати ни алтернативним, ни субституцијским интегративним процесом, оно је за сада само узајамно давање гаранција да безбедносна конструкција обе земље неће колабирати у случају да Анкара пређе с речи на освету.

А за декодирање онога што Анкара намерава, мање је важно шта Ердоган сам каже, већ оно што каже преко свог министра спољних послова: Чавушоглу је Европи најпре претио – "отказаћемо миграциони дил", а онда молио – "ако Европа изгуби Турску, то неће бити због Москве".

Претња би значила да наступа управо она ситуација због које су се Вучић и Керн нашли у Бечу. Молба би значила да Унија сад има прилку да интегрише Турску, док се она није окренула Азији; узмите нас, или ћете нас изгубити!

Моли се поштени налазач земље која законом допушта секс са децом од 12-15 година да се не јави.