Уједињени против Русије, у чију корист?

О тој књизи се може говорити на више начина: шта је аутор хтео да каже, на које адуте је при томе рачунао и са којим проблемима се срео.

Ауторова намера била је да у широком временском луку, од средњег века до данас, оголи корене русофобије као консеквентног продукта географије, политике и економије европских, у даљем развоју атлантских сила.

Ауторов адут при томе био је билатерални руски амбасадор у Аустрији Дмитриј Лубински, чије је присуство на промоцији у Библиотеци града Беча прошлог уторка додало догађају неопходну ноту политичке непосредности и бризантности.

Ауторов велики проблем било је упадљиво одсуство главног рецензента књиге, универзитетског професора из Инзбрука и најпознатијег аустријског "русолога" Герхарда Мангота, с прве јавне промоције Хофбауерове књиге.

Пати ли Европа од хроничне русофобије?

Да, тврди аутор у неколико паралелних аргументационих линија своје 300 страница дуге књиге. Линија која сеже у далеку прошлост је, на срећу, тек неколико страница дуга и углавном не иде даље од закључка да је у њеном току представа о "деспотском руском цару" трансформисана у "варварски руски народ", а мисаони модел "варварског руског народа" се у наставку као "полуазијски менталитет" уселио у дипломатске и политичке стереотипе Европе 19. века.

То је, међутим, само била неуједначена, неконсеквентна пракса (Русија, Немачка и Аустрија су биле савезнице против Наполеона), којој је недостајао теоретски моменат, систематска рефлексија става према руској негативно дефинисаној "различитости".

Тренутак рађања теорије о Русији као сингуларном геополитичком проблему европског континента, Хофбауер ставља у 1904. годину, када британски економски географ Хелфорд Мекиндер (Halford Mackinder, 1861–1947, први директор и оснивач London School of Economics) дефинише парадигму "географског срца", у оригиналу "heartland-theory".

Од тог тренутка, а то је већ након првих тридесетак страница, Хофбауерова аргументација се креће унутар граница старије садашњости или новије прошлости, ако се тако може описати културна старост 20. века, чије су тематске целине и јавни дијалози задржали актуелност и за данашње генерације.

У књизи "Географска оса историје" ("The Geographical Pivot of History", 1904), Мекиндер је простору руске Азије доделио статус "срца света" – на руском се његов "heartland" тако и преводи, као "срчевина" – што онда у логички доследном развијању тезе значи да онај ко контролише ту "осу" или "пивот", контролише свет.

Тако је рођен геополитички стереотип који се у наставку прошетао кроз неколико фаза. Као теоријска мисао европских друштава, али и као активна политичка платформа европских и атлантских интеграција, тај је стереотип остао фанатично фокусиран на потенцијал руске моћи.

Геополитичка матрица "срчевине" је овде нужно представљена врло поједностављено, довољно је само рећи да она чини појмовну базу из које амерички теоретичари Николас Спајкмен (Nicholas Spykman 1893–1943) и Џорџ Кенан (George Kennan, 1904–2005) још у току Другог светског рата формулишу постулате такозване "containment" политике, односно "задржавања", "опкољавања" Русије.

Комбиновани теоријско-практични путоказ преузима одатле Збигњев Бжежински (рођен 1928), који, и као председнички саветник и као аутор ("The Grand Chessboard", 1998), више не доживљава америчку глобалну супремацију као циљ, већ као чињеницу.

Ако се уз Бжежинског још спомене оријенталиста Бернард Луис (Bernard Lewis, рођен 1916), теоретичар најзаслужнији за атлантску "исламску карту" којом је осамдесетих и деведесетих форсиран "containment" Русије, онда се стиже не само до главне аргументационе линије у Хофбауеровој књизи, већ и до разумевања рефлекса из којег Мадлен Олбрајт (рођена 1937) у новом-новцатом интервјуу аустријском листу Пресе пре шест дана каже како је руски председник Путин "паметан, али врло зао човек", или се осмели за изјаву на граници расизма како би "радије живела у својој несавршеној америчкој домовини, него провела два минута као кинески грађанин".

Сви против Москве – cui bono?

Геополитичка безбедносна архитектура распала се 1991, "од онда бројимо 25 изгубљених година", рекао је Лубински.

Он је поновио кратку историју распада Совјетског Савеза, са свим станицама усмених обећања које је НАТО давао Москви – да се неће ширити на рубне земље око њених граница, или "rimland" у терминологији Спајкмена.

Усмено обећање, руско радовање – нигде нема ниједног потписа, ниједног документа који би непобитно доказивао мотивацију Москве да без гаранција с друге стране, у релативној тишини "распусти" државне територије које су јој скупљали још Петар Велики и Катарина Велика.

Супротно концепту евроазијских интеграција, којим је Москва упадљиво реаговала на увођење санкција пре две године, Лубински изјављује да "за Русију нема већег приоритета него што је Европа".

Он износи податак да је обим трговинске размене Русија–ЕУ 2013. године износио 450 милијарди евра, док је данас пао на 200 милијарди. Истовремено, обим размене Русија–САД је у последње две године порастао (!) 40 одсто, "али је још увек врло мали", па се зато увек треба питати "Cui bono?", у чију корист раде санкције, коме користе.

Амбасадорова примедба о Европи као приоритету руске спољне политике, односно суптилно спуштање евроазијског концепта пола степеника ниже, може се схватити као признање да Русија не успева да компензује вакуум који је оставио "одлазак" Европе – док истовремено не разуме зашто Европа одбија да прихвати да ни она не успева да компензује вакуум који је оставио "одлазак" Русије.

Шта даље? Да би се укинуле санкције, "Москва мора у потпуности да поштује слово уговора 'Минск 2', што је врло необична конструкција, када се зна да 60-70 одсто његових одредаба зависи од Кијева – а да и поред тога ЕУ не врши директан притисак на Кијев. Тренутни проблем је да је санкције једноставније наставити, него их укинути", каже Лубински и додаје да "врло сумња како ће иједна европска земља смоћи храбрости да у јуну подигне глас против продужавања санкција".

Жестина и тон којим је Лубински споменуо Крим у смислу "Кримска прича припада историји. Крим је код куће. То питање је дефинитивно решено!" на тренутак су подигле завесу на великој дипломатској бини где се "Донбас", "Минск 2" и "потпуна имплементација" користе са стране евроатлантских партнера као шифра за "Крим се враћа кући у Украјину".

Све ипак није тако лоше као што изгледа. "Будите сигурни", рекао је Лубински, "да ниједан руски потез у Сирији не пролази без договора Москве и Вашингтона – све је координисано у међусобним контактима!"

Другим речима, сада имамо заједничке претње које нас уједињавају – али историјске "слике непријатеља" се и даље перпетуирају.

"Слика непријатеља" без слика

Лубински је скупу дао неопходну дозу политичке провокације, која, чак и ако је јасно да ту нису одаване никакве стварне тајне великих дипломатских игара, пружа више него довољно материјала за разумевање актуелног моментума између Русије и атлантских партнера.

Први аустријски експерт за Русију, Герхард Мангот, од почетка консеквентни критичар антируских санкција, требало је да пружи то исто, само из угла теорије. Није се појавио, има грип, што би деловало сасвим веродостојно да је издавачу истовремено послао кратку писмену рецензију књиге – а није.

Уместо њега, дошао је Дитер Зегерт (Dieter Segert), професор на бечком Факултету политичких наука, специјалиста за источну Европу, такође угледно име у универзитетском погону, али без Манготове лакоће провокације. Зегерт се није осећао угодно у својој улози, вероватно јер у читавој гужви око грипа и замене није имао времена да прочита књигу коју представља.

У њеној структури има нечег лагано пропагандистичког, што чак и нема толико везе са квалитетом ауторове аргументације – неоспорно је да се Европа среће са неким историјским моделом тешког неповерења, кад се, све бежећи од "зависности" од Русије упућује директно у зависност од Турске, или у зависност од америчке политике према сунитским деспотијама!

Проблем је идеолошко "срце" аутора, који, да би одузео снагу критичарима, и сам себе сврстава у "антиимперијалистичку левицу". Он је дакле, лево, врло лево, што није смер којим се креће главнина света, укључујући и Русију.

Приликом читања књиге на моменте није јасно да ли он критикује један историјски геополитички стереотип који оставља тешке последице у друштвеном и економском ткиву Старог континента, или прозива владавину светског капитала – истина, те две ствари се некад преклапају, али оне нису једно те исто.

Но, најтежи пропуст Хофбауерове књиге није у личном светоназору аутора, на који он има право, није ни у представи да већ сто година играмо једну исту друштвену игру "саплети Русију", јер ту је дефинитивно у праву.

Пропуст је, напротив, у ауторовом апсолутном игнорисању чињенице да живимо у визуелној култури, у свету којим доминирају слике – у медијима, у политици, у науци, у рату, у култури сећања – а да је он написао "Слику непријатеља" без и једне једине слике!

Наравно да је немачки термин "Feindbild" метод интерпретације друштвеног смисла, а не буквална "слика непријатеља", али ако се данас говори о репродукцији историјског стереотипа "руског медведа" у западним медијима, онда није лоше видети понеку насловницу или карикатуру, а не читати њихове описе.

На пример, "непријатељска слика" у немачком језику може да буде и реч "Рус" употребљена у једнини ("Der Russe") – али показати како се та реч претвара у читаву једну конструкцију хегемонијалне интерпретације, како њена семантика расте до увреде и ниподаштавања, не може се без помоћи презентованих симболичких форми, вулго-слика.

Да је аутор водио више рачуна о визуелној сензибилизацији духа времена, његова књига би нашла лакши пут до читатеља и превода, што тема заслужује.

Овако, она се налази у празној фиоци медијалног света – као када би се, на пример, овај текст продужио на 300 страница без намере да преуреди унутрашњу структуру и изгради прецизнији категоријални апарат.