Берлин између сатире, понижења и слепе улице

Проблем са "случајем Бомерман" је у томе да он има више димензија - правну, психолошку и политичку - које се међусобно практично не додирују, осим кроз персоналне вертикале немачке канцеларке и турског председника.

Управо та чињеница појачава разорни потенцијал сатиричне песмице која се чула у емисији "Нео Магазин Ројал" у програму немачке ЗДФ-телевизије 31. марта, јер је постало евидентно како решење контроверзе на једном плану не значи истовремено и њено деактивирање на другом или трећем.

Најједноставније речено, правна, психолошка и политичка димензија Бомерманове сатире су се осамосталиле и припремиле на одвојени поход кроз немачку јавност, медије, политичке интересне клубове и павне инстанце.

Параграф 103, увреда "царског величанства"

Да ли је сатирична песмица из конкретног случаја уопште смешна? Ко воли тај тип грубог хумора где теку фекалије и тематизује се сексуални контакт са козама, вероватно није без потенцијала, док би га имало финији духови игнорисали, зевали, или већ на прву строфу променили програм уз "...и за ово се тражи претплата".

То Бомерманову сатиру јасно гура у близину вербалног деликта, слободе говора и аутономности медија, али истовремено дефинише и као граничну вредност у правној дефиницији тих појмова: Колико далеко сатира сме да иде у карикирању конкретних особа?

Како новинари, хумористи и медији, супротно свом субјективном осећају, ипак не смеју све, немачки Кривични законик је предвидео казнени члан 185 којим се пред судом могу преиспитивати домети слободе и одговорности изговорене речи.

Смисао тог параграфа није ни правно контроверзан, нити усамљен било где у Европи - он омогућава свакој приватној особи да пред судом затражи одштету за претрпљену бол и од оптуженог евентуално добије новчану одштету или га пошаље у затвор на једну (клевета) до две године (клевета праћена физичким нападом).

Турски председник је као приватна особа тужио сатиричара по члану 185 и у томе нема ничег контроверзног, ни правно ни политички.

Подносећи тужбу против ЗДФ-а и његовог сатиричара, Турска влада се, у одвојеној тужби позвала на специфичан параграф 103, који је Немцима остао у наслеђе, провукао се, претекао им из времена царства и заштите његовог царског величанства ("Majestätsbeleidigung").

У данашњој модерној верзији параграф 103 штити лично достојанство високих страних државника, прописујући санкције између новчане казне и три године затвора (за увреду), или од три месеца до пет године затвора (за клевету). 

Да би се тужилаштво покренуло по члану 103 Кривичног законика, предуслов је дозвола владе, и управо се о томе разговарало у Берлину од осмог априла када је стигло писмо Ердогановог адвоката, до петнаестог априла када је канцеларка изручила Бомермана правосуђу по "царском" параграфу.

За одлуку је био задужен владин квартет у коме су поред канцеларке још седели њени министри полиције Де Мезјер (ЦДУ), спољних послова Шајнмајер (СПД) и правосуђа Хајко Мас (СПД) - двоје Унијиних политичара је било за активирање члана 103, двојица социјалдемократа су били против.

Како су и после четири дана расправе - свађе, пише Билд - коалициони партнери остали супротног мишљења, канцеларка је донела самосталну одлуку коју је дрхтавим гласом и борећи се за дах, прочитала пред новинарима, док су Штајнмајер и Мас у паралелном наступу саопштили јавности да се они не слажу.

"Меркелина усамљена одлука", коментарише Шпигл: "Канцеларка тврдоглаво игнорише растуће национално и интерно коалиционо незадовољство да би се и даље држала своје неодрживе избегличке политике", пише швајцарски НЗЗ.

Морална епоха, лојални актери...

Један део немачких медија се одлучио да канцеларкину одлуку интерпретира као победу правне државе - у смислу, није на влади да се бави хумором и сатиром, Меркелова је паметно додала лопту правосуђу и успут најавила владину законску иницијативу за укидање "царског" параграфа 103 у наредне две године.

ФАЗ: "Дозвола за тужбу је израз суверености, коју Меркел сада лукаво као огледало подиже Турској да се препозна у њему као морални губитник. Само је онај истински суверен у пословима владања, ко се у критичним случајевима позива на владавину права, чак иако је случај у питању тако малоуман као овај Ердоганов. А Бомерман? Он ће се сутра хвалити како је његовом заслугом укинут параграф за увреду њихових величанстава, апсолутни тријумф. Ердоган ће доживети чисту бламажу."

Већ овај један цитат, а има их доста са истом поруком, открива да се ту, док се говори о праву, уствари мисли на нешто друго - на компиковану мешавину националног поноса, патриотски, историјски и вредносно индуковану супериорности, на емотивне координате понижења, тријумфа, победе и бламаже, на, укратко, чисту психолошку рецепцију Бомермановог случаја у немачкој јавности.

Бомерманова сатира је неукусна, али она је била неукусна пре десет и више дана, док се Ердоганов адвокат није обратио тужилаштву у Мајнцу, граду у коме је седиште главног руководства ЗДФ-а. У међувремену, она је постала психо-провокација, лакмус текст лојалности за националне медије, коалиционе партнере, немачке Турке, па чак и оне телевизијске гледаоце који су се питали зашто плаћају претплату за тако брахијални хумор.

"Лојалност" овде није употребљена у њеном негативном значењу, као свесна одлука да се пред вишим ауторитетом не изговори непоћудно мишљење, већ у драматично заоштреном духу којим епохе некад проверавају морал генерација - где стојиш када се све око тебе тресе, пропада и до непрепознавања мења?

Чим је пре десетак дана у телефонском разговору поручила Ердогану да је сатира у питању "намерно направљена да повреди", Меркелова је поставила смернице правосуђу; чим је узела недељу дана да у политичко-егзекутивном телу расправља о "дозволи" тужилаштву, сама је читав случај извукла с правног и подигла га на невидљиви, али не мање реалан афективни ниво, на коме нације дефинишу колективне доживљаје пораза и понижења, победе и тријумфа у међусобним односима.

"Ово клањање пред Ердоганом, падање у проштац, лупање челом по поду пред једним диктатором, нам Ангела Меркел није требала приуштити", пише Велт.

Реагујући на атмосферу преиспитивања и утврђивања лојалности, директор телевизије Томас Белут је промптно изјавио да ће ЗДФ за све време процеса стајати иза Бомермана, док се сам сатиричар тренутно налази под полицијском заштитом због директних претњи из редова немачких грађана турског порекла.

То је прави отрежњавајући моменат читаве ситуације - чињеница да се, наравно не сви, али бројни припадници друге, треће, сад и четврте генерације турских усељеника у кризним моментима солидаризују са владом у земљи порекла, а не са матрицом вредности земље у којој су рођени, где живе и чије држављанство носе.

Психолошка сеанса од шест милијарди евра 

Ако некима није уверљива тврдња да колективна психолошка димензија Бомермановог случаја надилази правну, довољно је цитирати из интервјуа који је турски министар за Европу Волкан Бозкур прошлог петка дао аустријском дневнику Пресе.

Договор ЕУ-Турска о избегличкој политици за сада "функционише на психолошком новоу", али ако неки значајнији део од обећаих шест милијарди "овог месеца, у мају, јуну или јулу не стигне, ако буде уплаћен тек у новембру, онда смо изгубили психолошки мементум", поготову у контексту афере Бомерман "за коју се надамо да неће погоршати наше међусобне односе" каже Бозкур.

Преведено: Европа политички терапира своје миграционе и религиозне фобије на психо-сеансама од шест милијарди евра, док истовремено пази да неко њен не повреди осећаје турског председника.

Тако се и долази до слојевите структуре Бомермановог случаја с почетка текста, до његовог карактера нејестиве пите: Доле право, у средини испровоциране националне психологије, горе политички дил од шест милијарди, а на самом врху два политичара која говоре за Европу, мисле за Европу и планирају за Европу - Меркел и Ердоган.

Још док се чекало на канцеларкину одлуку да правну државу врати њеним правним коренима, било је довољно политичких и медијских анализа које су плаузибилно указивале на чињеницу да Бомерман ниије ни наивно ни случајно произвео тренутну аферу.

Он је знао да се то тако не сме и да може завршити на суду - на крају крајева он је и рекао у најави да је то ниво „на који добра сатира не сме да се спусти", а онда се спустио на тај ниво да личним примером демонстрира "шта се то не сме".

Али права адреса његове сатире није толико био турски председник, колико немачка канцеларка - њу је Бомерман провоцирао, њену лојалност проверавао: Колико далеко је Меркел спремна да иде да би сачувала климав договор с „великим Османом" (Wеlt)? Да ли је Меркел „арапска мајка" или „немачка мајка"? Да ли ће, у морално граничној ситуацији, стати уз свог „злочестог сатиричара" (као да их има „добрих"!), или туђег „добротвора" који Европу спашава мигрантске беде?

Да је при томе Бомерман морао употребити тешко оружје, разуме се само по себи - Ердогана није тешко испровоцирати, Меркел, напротив, јесте. Само драстично формулисан подстицај могао је канцеларку натерати да одговара на питање које од недавно не занима само Немце: Где лежи њена лојалност док се све около тресе, пропада и до непрепознавања мења?