Европа – ко је крив за хаос?

Из угла дуплог Брисела - као главног града и ЕУ и Белгије - најбоље би било кад би се барем привремено зауставило време, тако да се проблеми могу решавати у миру, један по један, онако редом како се и појављују на листи идеализованих вредности.

Само тако се и може разумети да управо с врхова европске администрације стижу панични гласови о крају Уније - било зато што је "сваки пети Холанђанин" гласао против Уговора о придруживању са Украјином, или зато што је аустријски председник Фишер у посети Москви одлучно изјавио "Мислим да би требало почети да се размишља о потреби да можда полако скидамо санкције Русији", или зато што је немачка телевизија опет објавила хумореску о турском председнику Ердогану.

Пре се знало - десница је била "евро-скептична", док су остали, са различитим степеном еуфорије, радили на постизању историјског циља уједињеног континента.

Десничари су били непријатељи са којима је (модерна) Европа лако излазила на крај: Довољно је било назвати их назадним, расистичким ревизионистима задојеним мржњом, да их се сведе на статус отровне печурке на заједничком европском путу.

Зашто нам је сад одједном и сама ЕУ администрација постала евро-скептична? Смеју ли то они, да ли су им малодушје, кукавичлук и одустајање део мандата?

"Са Унијом је све у реду, само треба променити гласаче", иронично коментарише аустријски новинар Кристиан Ортнер на свом блогу.

Интеграција миграната, дезинтеграција друштва

Што се тиче миграционе кризе, Унија је успела у настојањима да на кратко заустави време - Балканска рута је затворена, број нових долазака драстично смањен, чак до мере да се у службеном Берлину прошле недеље чула изјава како је "криза превазиђена".

Политичар најзаслужнији за предах који је тиме приуштен Унији је аустријски министар спољних послова Себастиан Курц. Има их још заслужних, не само у Аустрији, али Курц је лице европске миграционе политике овог тренутка, онако како је немачка канцеларка Меркел њено наличје.

Бечки градоначелник Михаел Хојпл сада тражи оставку Себастиана Курца. "Захтев за оставком" је новинарска интерпретација, али Хојпл је своју изјаву намерно дао тако увијено да се не зна да ли је он тражи, прижељкује, констатује или само користи као прилику за етичку инвективу.

"Што се мене тиче, Курц више није министар интеграције", каже Хојпл, што би требала бити игра речи и досетке на чињеницу да Курц у својој титули уједињује три ресора - спољну политику, Европу и интеграције.

Курц је дакле, што се тиче моћног социјадемократског политичар Хојпла, управитеља над једном четвртином становништва Аустрије, још само две трећине министар.

Интеграције су му "одузете" на моралном плану, зато што прошле године није успео да интегрише сто хиљада, махом необразованих муслиманских избеглица, зато што је рекао да би нови такав талас срушио аустријски друштвени и економски систем, и зато што је Грцима демонтирао улогу "миграционог тур-оператера" (термин Фајман).

Јохана Микл-Лајтнер, друга министарка која се уз Курца профилисала као идејни креатор затварања Балканске руте, управо је, јуче у суботу, смењена с дужности.

Службено, то је награда а не свилени гајтан, јер она само одлази на нову дужност у покрајину Доњу Аустрију, где би ускоро заменила гувернера Ервина Прела, који је пред пензијом.

Од министарке за "грубе послове", Микл-Лајтнер постаје покрајинска "гувернанта", Курз губи трећину капацитета, "црвени" Хојпл јавно дезавуише свог формалног шефа Фајмана, док се миграциона криза не креће ка свом крају, већ само улази у нову фазу.

Хаг Кијеву: Нон пасаран!

Тек трећина бирачког тела Холандије је изашла на референдум о ратификацији уговора о придруживању ЕУ-Украјина, али њих две трећине су били против.

У принципу, нижа математика - али не и за службени Брисел. Он у том одбијању није видео страх европских грађана од коруптних украјинских политичара и неодговорних кијевских елита, није прочитао забринутост због НАТО продора на исток, већ рушење "заједнички договорене политике источног проширења на основу европских хуманистичких вредности".

Добар део штампе немачког говорног подручја, шта више онај бољи и квалитетнији део, улетео је у клопку и умешао се у жалбени хор из Брисела, такође објављујући крај снова о уједињеној Европи. По систему, ако две трећине од једне трећине правно необавезујућег референдума спречи Унију да дубоко зађе у руско двориште, готово је са историјским пројектом уједињене Европе! Што је било за певање, отпевали смо, будуће генерације нам никад неће опростити недостатак слуха!

При томе главни проблем чак више није ни само постојање санкција, већ чињеница да је јавни дискурс о њиховој сврсисходности практично затворен, европски дијалог, било на нивоу медија или функционалних елита је потпуно утихнуо.

Речено терминологијом социолога Макса Вебера: У Европи се више не разговара о циљевима руских санкција, већ само о методама продужења и оптимирању њихове конструкције.

Из бечких дипломатских кругова РТС сазнаје да је Брисел спреман и вољан да санкције против Москве одржава на снази још неколико наредних година, без обзира на супротна мишљења која се чују у појединим земљама чланицама.

Зашто се још само разговара о методама, а не о циљевима? Зато што је Брисел, уз мотивациони тренинг из Берлина и Париза, изградио конструкт политичке будућности континента два спрата изнад нивоа по коме се крећу стварност, рационалност и реални људи, а свако довођење у питање и најситнијег елемента из тог конструкта прогласио ударом на темље историјског пројекта Европе.

Маркс би то назвао идеологијом, Карл Манхајм утопијом, руски виц „западним политбироом", али суштина у сва три случаја остаје иста: да Брисел почиње да меси и обликује реалност, као што се она некад месила и изливала у модле у комунистичким петољеткама.

Хрватска, морални победник са усташким министром

"Својевремено је Хрватска била жртва уцењивачке политике Словеније, која је блокирала преговоре Загреба, све док билатерални територијални спор не реши у своју корист. Из те је ситуације Загреб очито изашао ојачан погрешним закључком да је сад на њега ред да другима засоли. Упркос упозорењу Европске комисије, да билатерална питања са суседима решава у билатералним разговорима, а не са металном штангом, Хрватска у јасном случају злоупотребе чланства блокира српске приступне преговоре", коментарише НЗЗ.

Из европског угла није спорно о чему се ту ради, поготову јер су међи пуни референци на "ревизионистичког министра", његову "бившу усташку прошлост", спор владе са малим, минималним јеврејским организација и редукованом популацијом српске мањине.

Дијагноза је јасна, али терапије нема, осим чекања. У противном, Брисел би морао да отворено упозори Загреб због агресивног ревизионизма његове садашње владе, што није реална опција, јер би тиме Унија суспендовала прокламовану дефиницију саме себе као "идеалне заједнице хуманистичких, либералних и демократских вредности".

"Чекање" се у том контексту не односи на Београд, већ на Брисел. Београд је напустио модус чекања и може се, надајмо се, поуздати у дипломатски лобинг преосталих 27 чланица Уније, пре свега аустријску подршку и њеног двотрећинског министра Курца.

Напротив, Брисел је тај који чека, он је тај који мисли да има читаво време овог света на располагању како би реални свет око себе угурао у утопијску матрицу "заједнице вредности" и промовисао идеологију учтивог гледања у страну кад нека чланица, као сада Хрватска, или неки њен штићеник, као сада Украјина, не удовољавају тим критеријумима.

Европска унија је почела као анти-ратни пројект, она је политички скуп моћи, утицаја и економских интереса, она је војни савез без властите војске, али са значајним пакетом акција у НАТУ, она је власник лиценце на најбољи реално постојећи друштвени систем на свету - али ако саму себе почне да доживљава кроз охолост утопије, а не простор реалистичних циљева, онда би заиста могла уништити сан генерација и генерација Европљана.

Као што је комунизам некад викао "зауставите Reuters", тако европски капитализам с људским лицем сада виче "зауставите време!"

Барем толико дуго док се уз поштовање свих хуманистичких идеала не спречи долазак милиона "нервозних миграната" (ОРФ) у Унију, док исламске државе не постану секуларне, док сви аналфабети на вечерњим курсевима не добију диплому нуклеарних физичара, док европски социјални системи не савладају Исусов трик са две рибе и пет хлебова, док Руси не постану "нормалан европски народ"(Die Presse), Турци схвате да нису у Европи, Американци забране ношење оружја, а Хрватске политичке елите дигну руке од рехабилитације историјске епизоде усташства.