Берлин, Берлин између осталог

У међународним организацијама владају два обичајна и ненаписана правила. Прво: Велика политика је за велике земље, мала политика је за велике земље. И друго: Неочекивани преобрати догађаја, у кратким динамичним циклусима враћају малим земљама могућност активне мале политике.

Код великих, то охрабрује склоност ка експерименту без одговорности, код малих вежба стрпљење и културу чекања повољног момента.

ОЕБС није изузетак из тог обичајног права. Само што је у јануару дошло до смене на челу те организације, аустријски дипломата Мартин Сајдик, вођа Контактне групе Минск (панел Москве, Кијева и источноукрајинских побуњеника) је изјавио "како се сада може очекивати више кохерентности" у мировном менаџменту украјинске кризе.

Преведено, то значи да је Сајдику прошле године "шеф" по позицији био Ивица Дачић, а сада је Валтер Штајнмајер, те да та чињеница има последица на делатне способности ОЕБС-а.

У изјави за аустријски дневни лист Пресе, Сајдик одмах објашњава да тезу о "више кохерентности" у овој години не треба схватити као критику Београда у прошлој.

Једноставно, Берлин је заједно са Москвом, Паризом и Кијевом део такозване Нормандијске групе. Како та група представља директно егзекутивно кормило, тамо где је ОЕБС само политичко-принципијелно, нормандијски формат остаје "пречица" за сваког ко се бави украјинском кризом, без обзира да ли је решава или само злоупотребљава.

Сајдикова изјава симболички стоји за меру дипломатске "кохерентности" у једном европском форуму. Српска кохерентност је прошле године била не направити грешку, немачка кохерентност ће ове године бити институционални повратак права на грешку.

Култура дијалога - дијалог културе

Један од проблема немачког дипломатског успеха је у томе да је та земља до недавно - конкретно, до говора председника Гаука на Минхенској безбедносној конференцији у фебруару пре две године - агирала као мала земља.

"Мала" у смислу да се задовољавала тиме да јој је развој догађаја у Европи после Другог светског рата дао за право како је њена нација опет највреднија, економија најбоља, а језик најлакши чим су сви спремни да га уче.

Иако економски велика, њене су дипломатске мисли биле "мале", позадинске, покривене и сакривене као берлински Рајхстаг у лето 1995. кад га је упаковао објект-уметник Кристо. Немачки патуљасти рефлекс је вероватно био последица тога да се не може два пута уништити Европа и пола света и истовремено задржати неоптерећени осећај за здраву дипломатску иницијативу.

Колико год то звучи необично, Немачка је "новак", придошлица, свежи члан у клубу велике политике. Речено у цинизму Слободана Селенића, она на отворену дипломатску бину излази "невине душе и каљавих ципела".

Тако гледано, читав низ новијих немачких потеза постаје логички разумљив - од санкција Русији, преко једностране суспензије европских закона (Даблин), до еуфоричног играња на турску карту у решавању мигрантске кризе, или аматерског улетања у пољску клопку о квалитету демократије у Варшави.

Берлин је неискусан на отвореној бини само утолико да му (опет) фали осећај средине пута и предвидљиве умерености, у сваком другом он је див који од првог националног уједињења 1870/71 будним оком посматра Европу.

У низу свечаности којима је Штајнмајерово министарство прошле недеље обележавало преузимање турнуса унутар Тројке, издваја се она под насловом "Култура дијалога - дијалог културе", одржана у уторак у Берлину, два дана пре формалне примопредаје у бечком седишту ОЕБС-а.

То је требало да буде достојанствени моменат политичког тријумфа линије Меркел, уз Моцарта, пробрану хуманистичку интелигенцију и озбиљне новинаре озбиљних медија. Тема: Немачка укроћена духом европског заједништва шири мир тамо одакле Европи стиже само рат.

Док културе разговарају, чекамо их у кафићу иза угла

Проблем је био, да је између слања министровог говора редакцијама у понедељак и његовог читања пред гостима у уторак лежало више од 24 сата, од чега је младом сиријском избеглици требало само неколико секунди да се умеша у групу немачких туриста у центру Истанбула, активира појас са експлозивом и дигне и њих и себе у ваздух.

Прво што се може рећи о том говору који је Штајнмајер ипак прочитао јесте следећа застрашујућа чињеница: текст чак није морао да буде ни битно мењан. Једна реченица из првобитне верзије је спомињала пакао тероризма "у Паризу, Истанбулу и другде".

Министар је мислио на атентат који се догодио раније јесенас у Истанбулу, али је реченица свеједно сачувала свежину. Стари атентат, актуелни атентат, или онај од сутра - референца на тероризам остаје формулар у који само треба унети датум.

Друго, једина права промена у тексту тицала се Штајнмајерове нелагоде јер му је терористички чин отео легитимацију да говори о Моцарту, како је изворно планирао, копча која му је требала не би ли успоставио симболичку везу између Беча као града Моцарта, ОЕБС-а и нове немачке дипломатије: "Хтео бих да говорим о Моцарту, али ми речи не прелазе преко усана".

Треће, Немци преузимају годишњи турнус над ОЕБС-ом са идејом да ће - како би Лаза Лазаревић рекао, а Моцарт одсвирао - култура све позлатити.

Наиме, иако је у садашњој снази "нова" у дипломатској игри, Немачка има јасну представу тежине актуелних проблема са којима се суочава мировни механизам ОЕБС-а. Зато се тражи модус рада који добро звучи и истовремено прикрива чињеницу да Европа само купује време док одбија да донесе болну одлуку о помирењу с Русијом.

У ту сврху је српска дипломатија прошле године користила методу еквидистанце између САД, ЕУ и Русије, знајући да је у исфорсираном одсуству реалистичних решења, најважније да самом себи не направиш штету.

На српску еквидистанцу, сад се наставља немачки фокус на културу, што је опет нека врста димне завесе за недостатак ефикасних модела решавања конфликата.

"Култура, музика и литература играће централну улогу у немачком председавању ОЕБС-ом", објаснио је Штајнмајер берлински дипломатски мото за ову годину.

Нова или не, немачка дипломатија није од јуче, што доказује нијансирана употреба речи "култура", дефинисана тек толико широко да у себе не укључи и економску сарадњу.

"Где год и кад год је тешко или немогуће успоставити политички дијалог између страна, јачајмо културне, научне и друштвене контакте", каже Штајнмајер. Порука - они трасирају индиректни, дужи, али зато трајни пут у мир.

На први поглед је јасно да је из тако описане заобилазнице испала економија. У сличној прилици би сваки политичар сваке демократске земље и без написаног говора напамет одверглао фразу "јачајмо културне, научне, економске и друштвене контакте, док се не договоримо о отвореним политичким питањима".

У јавној свести, култура, економија, наука и друштво се пословично доживљавају као четири блиска рођака, увек у спору са политиком која "само свађа људе".

Али, немачкој дипломатији су везане руке, па није било другог него из породице повезаних културних феномена избацити блиског рођака економију. У противном, неко би помислио да то министар Штајнмајер на највишем могућем нивоу доводи у питање логику и памет економских санкција против Русије.

Или, још горе, да код немачких пословних кругова буди лажну наду како је економија поново постала важнија од политике.

Култура врти тамо где пара не сме.