Садамов пуковник оснивач Исламске државе?

У тексту "Терористички стратег: Тајни документи откривају структуру Исламске државе", немачки часопис пише како је Ирачанин Самир Абд Мухамед ел Хлифави детаљно организавао џихадисте, али и како је група официра режима Садама Хусеина организовала сунитске екстремисте који су постали основа терористичке организације која је заузела велике делове Сирије и Ирака, преноси Бета.

Позивајући се на руком исписане документе Ел Хлифавија, који је познатији као Хаџи Бакр, Шпигл наводи да они износе портрет организације која је, мада делује да је вођена верским фанатизмом, заправо хладно прорачуната.

Сведоци с којима је Шпигл разговарао Хаџи Бакра описују као повученог, учтивог, ласкавог, изузетно предусретљивог, уздржаног, неискреног, бескрупулозног и злонамерног. Сви до једног, међутим, кажу да никада нису знали с ким тачно имају посла.

Бакр, иако је годинама вукао конце у Исламској држави, све до своје смрти је био мало примећен. Бивши чланови Исламске државе често га помињу као водећу фигуру, али се никада није знало која је била његова улога.

Његови документи описују како је организовано вођство Исламске државе и какву улогу су у њој имали бивши званичници Садама Хусеина. Такође се описује како је планирано заузимање северног дела Сирије, што је омогућило њено касније напредовање у Ираку.

У његовим текстовима, међутим, упадљиво је одсуство верских елемента, наводи Шпигл. Бакр је био "националиста, а не исламиста", навео је ирачки новинар који га се сећа као веома интелигентног и чврстог официра.

Шпигл пише да је Бакр с малом групом сарадника стигао у Сирију 2012. с "наизглед апсурдним планом" – Исламска држава ће заузети што више територија у Сирији, а онда то искористити за напад у Ираку.

Бакр је био пуковник обевештајне службе ваздушних снага ирачке војске све до 2003, када је шеф америчких окупационих снага 2003. распустио ирачку војску. Као и хиљаде других сунитских официра оданих Хусеину, Бакр је остао без посла, огорчен и без прихода.

Повукао се у подземеље и сусрео Абуа Мусаба ел Заркавија у провинцији Анбар, на западу Ирака. Заркави је раније водио камп за обуку терориста у Авганистану. Од 2003. постао је чувен по организацији напада на снаге САД, мисију УН и шиите.

Заркави, који је био исувише радикалан и за Осаму бин Ладена, убијен је у ваздушном
нападу САД 2006.

Хаџи Бакр је постепено постао један од војних вођа екстремиста у Ираку, а од 2006. до 2008. био је у америчким затворима Камп Буки и Абу Граиб. Преживео је таласе хапшења и убистава у организацији америчких и ирачких снага којим је доведено у питање постојање Исламске државе Ирака и Леванта, претече Исламске државе.

С другим бившим високим официрима дошао је у прилику да приграби власт у малом кругу џихадиста који су у притвору у Камп Буки искористили време да успоставе мрежу контаката. До 2010. пораз ирачких и америчких снага деловао је безизгледно, али је моћна подземна организација добила обличје кроз терористичке нападе и рекетирање, наводи Шпигл.

Када је у Сирији 2011. избила побуна против диктатуре режима Башара ел Асада, вође Исламске државе Ирака и Леванта су уграбиле прилику.

До краја 2012, посебно на северу, владине снаге су биле поражене и протеране, а успостављено је мноштво локалних побуњеничких група и савета. Тај хаос организована група бивших официра успела је да искористи.

Бакр се настанио у Тал Рифату, северно од Алепа. Тај градић је 2013. постао упориште Исламске државе у провинцији Алеп. Ту је, како су га називали, "Господар сенки" направио скицу структуре Исламске државе, од вођства до локалног нивоа.

Обавештајци по угледу на Штази

Детаљно је изложио листу индивидуалних одговорности. То није био манифест вере, већ технички веома презицан план за обавештајну структуру Исламске државе, која веома наликује на злогласну источнонемачку тајну полицију Штази, наводи Шпигл.

У основи план је био да се у сваком месту организује исламски мисионарски центар (дават), где би се регрутовало неколико људи за шпијунирање суседа и становника места с циљем да се прикупе информације ко су главе породице, одакле им новац, какав им је став према џихаду, да ли имају љубавнице или да ли су хомосексуалци или криминалци, што је касније коришићено за изнуде.

Бакр и мала група бивших ирачких обавештајних официра за вођу Исламске државе су 2010. поставили Абу Бакра ел Багдадија с циљем да као образовани свештеник да групи религизоно лице. Мада је Багдади постао познат као вођа џихадиста, поставља се питање да ли он заиста има апсолутну власт.

Исламска држава је имала и тактику да не ангажује много Сиријаца, већ да се више ослања на стране борце, пошто је локално становништво било склоно да брани своја места и градове. Странци нису познавали никога осим својих сабораца, нису имали разлога да исказују милост и брзо су могли бити ангажовани на различитим местима, наводи немачки лист.

Хаџи Бакр је имао и кључну улогу у односима с Асадовим режимом, пошто је деценијама одржавао контакте са званичницима сиријске обавештајне службе.

Режим у Дамаску је 2003. био у паници да ће тадашњи амерички председник Џорџ Буш после победе над Хусеином окренути трупе ка Сирији. Званичници сиријске обавештајне службе су годинама организовали пребацивање хиљада радикалних исламиста из Либије, Саудијске Арабије и Туниса ка Ал Каиди у Ираку.

Примарни циљ је био да се Американцима отежа ситуација у Ираку, али је десет година касније Асад имао другачији мотив – да себе представи као мање зло, па је успостављена нека врста севеза између џихадиста Исламске државе и режима.

Обе стране су покушавале да искористе другу с намером да касније превладају када се поразе други непријатељи.

Упркос завету да се боре против режима, вође Исламске државе нису имале проблема да добијају помоћ од ваздушних снага сиријске војске, наводи Шпигл.

У борбама између Исламске државе и других побуњеника у јануару 2014, Асадови авиони су бомбардовали само побуњеничке положаје, док су вође Исламске државе наредиле својим борцима да не пуцају на војску. То је збунило и многе стране борце Исламске државе који су џихад другачије замишљали.

До преокрета у односу са снагама режима, дошло је када је Исламска држава заузела ирачки град Мосул са складиштима с великим количинама оружја. Тада су се џихадисти осетили довољно снажно да нападају своје раније помагаче. Напали су војну базу код града Раке, где су раније помагали борбом против побуњеника, заузевши је и побивши војнике.

Од тада почиње и лагано слабљење Исламске државе, посебно у Ираку, где су ирачке снаге заузеле Кобани, а потом и Тикрит, родно место Садама Хусеина.