Нека друга Кина

У новембру 2013, Централни комитет КП Кине донео је одлуку о ублажавању политике за ограничење броја деце, па сада родитељи који су и сами били јединци могу да имају двоје деце.

Примена одлуке почела је већ у јануару 2014. Сада се спроводи већ у 29 провинција од 31 провинције у земљи.

Међутим, у 2014. години само један милион кинеских парова, уместо очекивана два милиона, одлучило се да искористи ново добијено право и пријави за дозволу да роди друго дете. Разлог за то је, парадоксално, богаћење кинеског друштва и промена друштвених вредности и услова који га прате.

У протекле две деценије, у Кини је неколико стотина милиона сиромашних остварило статус средње класе, а број милијардера и милионера повећао се неколико хиљада пута. Међутим, економски раст и богаћење прате и раст трошкова живота и већу потребу за улагање у образовање деце. Зато сада кинески парови сами одлучују да имају мање деце, али да више улажу у квалитет њиховог образовања, што за малишане конкретно значи пуно часова из страних језика или музике, допунску наставу, а последњих година све чешће и студирање у иностранству.

Ублажавање мера за ограничење раста броја становника практично значи више слободе у доношењу одлука о потомству за становништво у урбаним срединама, јер је сеоско становништво и раније могло да има више од једног детета. На селу родитељима је било остављено право да, због физички тешког рада на пољима и наслеђивања земље, имају друго дете, ако им је прво било женског пола, или се родило са деформацијама.

Такође, етничке мањине имале су право да имају двоје деце у градовима, односно троје, па и четворо, ако живе на селу.

Треба рећи да је и пре званичне одлуке партијског врха 2013, у првој деценији овог века у многим провинцијама постојао еластичнији третман када је у питању рођење другог детета, управо због чињенице да се након три деценије спровођења мера за смањивање наталитета, јавила ситуација где, у многим породицама, један запослени мора да издржава више старих или болесних чланова породице.

Мање деце и младих значи пропорционално већу заступљеност старих особа у популацији, а старење читаве популације озбиљно погађа и државну касу кроз оптерећење пензионог фонда и раст медицинских трошкова. Зато су последњих година власти у Кини све више свесне чињенице да пад наталитета више не доноси само позитивне економске ефекте, већ напротив, постаје омча која се стеже око система социјалне заштите.

Живот под претњом казне

Мере које директно предвиђају ограничење броја деце донесене су крајем седамдесетих и почеле су да се спроводе 1980, али је, заправо, већ почетком седамдесетих дефинисан програм који је становништву налагао да касније ступа у брак и рађа децу са већим временским размаком. У то време, водећи светски стручњаци упозоравали су на опасност од демографске експлозије, нарочито у Азији, где су у много земаља, укључујући ту и Кину, мајке просечно имале по петоро или шесторо деце.

За оне који би се оглушили о ову државну политику за ограничење раста популације биле су предвиђене казнене мере као што су губитак појединих привилегија или новчане казне, али је уобичајена пракса била и да се прекршиоцима закона онемогући напредак на послу или да се искључе из партије.

Обично, док су здравствена нега и школовање били бесплатни за прво дете, за друго или треће родитељи би морали да сами сносе све трошкове. Новчане казне расле са стандардом живота и данас углавном износе од неколико хиљада до неколико десетина хиљада евра, у зависности од тога које дете по реду је рођено и колики су приходи породице.

У немалом броју случајева, родитељи су свесно одлучивали да имају више деце упркос постојању драконских новчаних казни. Највећа казна икада плаћена износила је читавих 1.320.000 евра. Толико новца у државну касу је у фебруару прошле године положио чувени режисер Џанг Јимоу из историјског града Хси Ан у провинцији Шанси, који са четири различите жене има чак седморо деце.

Џанг, освајач мноштва награда на престижним филмским фестивалима у Венецији, Кану и Берлину, познат је и по томе што је режирао церемонију отварања Олимпијских игара у Пекингу 2008. године. Он верује у традиционалне кинеске вредности по којима имати много деце значи много среће и просперитета у животу, па није жалио новца да би остварио свој идеал породице и живљења.

Аргументи за ограничавање раста популације и против тога

Демографи процењују да је државна политика од почетка седамдесетих на овамо спречила између 200 и 400 милиона рођења у Кини, што је у целини олакшало функционисање здравственог система и допринело унапређењу репродуктивног здравља мајки, те снизило стопу смртности новорођенчади.

Кинеска популација порасла је са 695 милиона у 1961. на 1,4 милијарде у 2010, па се верује да су мере за ограничење броја деце одиграле важну улогу у ублажавању проблема као што су пренасељеност, епидемије, нехигијенска насеља и дивље депоније смећа, те знатно умањиле оптерећење на природне и друштвене ресурсе.

Смањење броја потомака ослободило је и капитал родитеља за улагање у сопствено образовање и бизнис, и тако знатно допринело и економском расту земље.

Ова демографска стратегија је пак довела до масовне стерилизације жена након рођења првог детета и присилних абортуса, од којих су многи вршени и у поодмаклој трудноћи. У појединим регијама, државни чиновници из Службе за планирање породице који обилазе домове у потрази за нелегалном децом, не само што су наплаћивали казне, већ су слали у притвор чланове породице жена које су родиле више од једног детета како би их присилили да пристану на стерилизацију.

Један број мајки је своје друго, нелегално дете, а понекад и прво дете, ако је женског пола а родитељи су желели сина, давао на усвајање или просто напуштао, па се у земљи осетно повећао и број деце који живи у сиротиштима.

Сматра се да је психички и економски притисак на становништво да има само једно дете, поред абортуса и броја сирочади, подигао и стопу инфатицида, те довео до знатног поремећаја у пропорцији између полова, будући да су родитељи у Кини протеклих деценија више желели мушку децу. Наиме, у условима када могу да имају само једно дете, многи кинески родитељи одлучили су да то буде син, а тај традиционални избор довео је до вртоглавог раста у броју селективних абортуса у којима су деценијама одбацивани фетуси женског пола.

Та дугогодишња пракса, против које се сада спроводе државне рекламне кампање, знатно је нарушила природни пропорционални однос мушке и женске популације у најмногољуднијој земљи света, тако да се у Кини у последњих деценију и по рађа 117 мушкараца на сваких 100 жена, док се у природним условима тај број обично креће између 103 и 107 мушкараца на 100 жена.

То практично значи да ће до 2020. године у Кини бити око 25, а према неким проценама и читавих 30 милиона мушкараца у доби за брак, који неће моћи да у сопственој земљи нађу животну сапутницу. Они углавном живе на селу, где се због недостатка жена и великих материјалних захтева које данас кинеске невесте постављају својим евентуалним брачним партнерима, сада много цене младе пореклом из Вијетнама, које важе за вредне жене које не захтевају огромни мираз а довољно разумеју кинеске вредности и начин живота.

Према истраживању новинара Фенгхуанг њуза, у 2013. години кинеске младожење су плаћале мираз у износу од 80 до 180 хиљада евра. Са друге стране, у Вијетнаму, по попису из 2009. године, пропорционално има више жена него мушкараца, а та држава има и мањи стандард живота од Кине, па су жене из унутрашњости Вијетнама захвалне за прилику да живот наставе у најмногољуднијој земљи света.

Такође, политика ограничења броја потомства била је једна од основних мотива за многе Кинезе да напусте своју земљу и бољи живот потраже у иностранству. Она је проузроковала и низ других, необичних друштвених феномена који су везани за прикривање рођене нелегалне деце, те за избегавање прописа о ограничењу броја потомства. Људи на положајима у државним органима и богатији појединци свесно су се оглушивали о правила и, користећи свој утицај и новац, прикривали прави број деце.

Један од популарних начина да се избегну прописи био је одлазак трудница на порођај у Хонгконг, где не важи закон којим се ограничава број деце. Последњих година, паралелно са растом стандарда, популарна дестинација за трудне кинескиње су Сједињене Америчке Државе, где дете самим рођењем на америчкој територији аутоматски добија држављанство те земље.

Нагли пад наталитета сада већ проузрокује и проблем старања о болесним и слабо покретним родитељима, бабама и дедама, јер један унук или унука мора да помаже неколико старијих чланова своје породице. Смањење броја младих почиње да оптерећује и здравствени и пензиони систем, јер проценат радно ангажованог становништва које уплаћује доприносе пада у односу на проценат издржаваног становништва које прима уплате из државних фондова.

Преиспитивање тога шта су породица и добар морал

Мере за обуздавање раста популације оставиле су велики траг и у психолошком и моралном смислу. Многи новинари и бирократе упозоравају на карактерне црте јединаца, који су, према њиховом мишљењу, мање друштвени и мање способни за самостално сналажење у животу, као и на наводни морални пад у друштву до којег долази када одрасте читава генерација размажене деце.

Наиме, у Кини која вековима традиционално наглашава жртву појединца за родитеље и, уопште, породицу и где све донедавно није било лако наћи особу која нема браћу и сестре, изненадна појава милиона јединаца крајем прошлог века проузроковала је једну врсту друштвеног потреса са пуно преиспитивања о томе каква треба да буде породица будућности и шта ће се десити са традиционалним вредностима.

Последњих година, бројне су јавне дебате и написи у медијима који јединце описују као себичне и неувиђавне, те их иронично називају "мали цареви". Приметна је и завист коју старије генерације, одрасле у сиромаштву у великим породицама, осећају према младим јединцима који у данас богатој Кини тешко зарађени родитељски новац троше на скупе аутомобиле, раскошне свадбе, путовања и студије у иностранству.

Ипак, интересантно је да је, упркос свему, истраживање јавног мњења које је у Кини пре неколико година спровео амерички центар "Пју", показало да чак 76 одсто кинеског становништа подржава политику ограничења броја деце.

Да ли је сва мука била излишна?

Поједини демографи данас, међутим, тврде да политика ограничења броја деце од осамдесетих надаље, која је проузроковала пуно патње, заправо није ни била потребна. Они тврде да је већ током седамдесетих година, за време спровођења мера за охрабривање каснијег ступања у брак и рађање деце са размаком од три до четири године, у Кини преполовљен наталитет.

Такође, веће учешће жена у високом образовању и на тржишту рада од деведестих на овамо су, сами по себи, природно даље оборили наталитет, пошто жене које похађају универзитет и раде у фирмама касније ступају у брачну заједницу и имају мање деце од жена нижег образовања, које су домаћице или раде на њиви.

Други, међутим, сматрају да је ефекат државних мера ипак био осетан и важан и тврде да је Кина свој економски просперитет и технолошки развој последњих деценија остварила управо захваљујући тој политици, јер је ограничењем раста популације сачувала политичку и друштвену стабилност и створила услове за акумулацију почетног капитала за бројне мале предузетничке пројекте.

И док обе стране имају аргументе за свој став, сигурно је то да је Кина данас потпуно другачија земља од оне у време када су мере за успоравање раста популације уведене.