Дух "Велике Албаније" око граница Србије

Трибина која је прошле недеље одржана у бечком Бург театру имала је за тему ефекте географије на међународне односе. На основу дискусије, било је јасно да су европски геополитички погледи усмерени на проблеме Украјине и Косова. Иако позвана и најављена, председница Косова Атифете Јахјага је у последњем тренутку отказала учешће, наводећи као разлог "непредвиђене  догађаје". Њено одсуство је умањило релевантност изреченог.

Два актуелна геостратешка симбола Европе, Украјина и Косово, остала су тако препуштена шведском политичару и дипломати Карлу Билту, руском новинару, аутору и члану председничког одбора за људска права Фјодору Лукјанову и бугарском политикологу Ивану Красневу, који су се, некад озбиљно, а на моменте духовито, углавном кроз изјаве провокантно отворене за различите интерпретације, кретали политичком картом рањене европске географије.

Исламистички терор, иако такође тема трибине, разматран је и даље као патолошки развој унутар друштвеног бића Европе, а не испод предзнака глобалне геополитичке тектонике.

Када је Украјина у питању, мишљења су била подељена. За Билта је било саморазумљиво да се у тој земљи "бије битка за универзалне принципе непроменљивих граница", док је Лукјанов окарактерисао Украјину као "јасан случај пропалог стварања нације".

У расправи су пала и два снажна терминолошка сигнала која су деведесетих година прошлог века поставила главне смернице глобалне геополитике Запада – "fault lines" (линије пресека) и "indispensable" (неопходан).

"Fault lines", односно линије пресека, прелома, кључни је термин из дела "Рат цивилизација" (1996) америчког политиколога Самуела Хантингтона којим се описују границе између култура или цивилизација (он је те појмове употребљавао као синониме).

Други термин, "indispensable", односно неопходан, есенцијалан, незаобилазан, употребила је Медлин Олбрајт у једном интервјуу (Ен-Би-Си, 19. 2. 1998) да би описала геополитички статус северноамеричке нације.

"Морамо да користимо силу, зато што смо ми Америка, ми смо есенцијална нација. Стојимо више и видимо даље у будућност од свих других."

Будући да су и један и други термин у великој мери одредили ставове Запада према распаду Југославије и Совјетског Савеза, као и медијски препарирали и подигли толеранцију европске јавности без које НАТО не би могао да крене у бомбардовање Србије у пролеће 1999, није наодмет погледати у каквом контексту се они данас употребљавају.

Од Косова до Крима један корак?

Крим је за Путина био геостратешка калкулација. Он је за Русију неопходан и есенцијалан, односно "indispensable" утолико што осигурава руску геополитичку позицију, сматрао је Лукјанов.

Иста логика не стоји, међутим, у случају источне Украјине, јер је она, према Лукјанову, "импровизација од самог почетка, све осим Крима је за Путина отворено и подложно разговору".

Иако не око тога шта Русија сматра "неопходним" како би се опустила у емотивном доживљају заокружене геостратегије, Лукјанов и Билт су се сложили око једне ствари – тиме што је правно признао одлуку Крима за приступање Руској Федерацији, Путин је дефакто признао самосталност Косова.

Њихов заједнички аргумент је следећи: да није било случаја Косова – не би било случаја Крима, барем не у тако прихватљивом међународно-правном оквиру.

Укратко, Косово и Крим нису исто, али се условљавају. Док Лукјанов сматра да и један и други случај представљају промену граница, Билт је заступао логику да је "само Крим промена граница".

Како случај самосталности Косова спада у вишу правну математику, Билт се осећао позваним да објасни логику у позадини. Према Бадинтеровој комисији, "Косово није имало статус републике у бившој Југославији, али је свеједно функционисало 90 до 95 одсто као република".

"Запад је 1999. био на српској страни", описује Билт ситуацију из првих месеци после окончања НАТО интервенције у Србији, наводећи као доказ Резолуцију 1244 УН, која је Косово и даље третирала као део Србије.

Ако се Билтова изјава схвати озбиљно, онда имамо посла са врло интересантном ситуацијом.

Северноатлантска алијанса завршава рат против Милошевићеве Србије у рано лето 1999. са представом да је Београд довољно кажњен и да ствар треба даље пребацити у дипломатске салоне и решавати је под премисама међународног права, конкретно непроменљивости граница. Осам година касније Запад проглашава Косово самосталном државом.

Шта се догодило између те две временске тачке? Зашто је нератоборним Милошевићевим наследницима одузето Косово, а ратнички дефинисаном Милошевићевом систему не? Или, како је у Билтовој интерпретацији "90 до 95 одсто републике" постало 100 посто република?

Билт не каже шта се догодило, већ ко се догодио – Ахтисари. Запад се двадесет година ломио шта са Косовом, да би се онда "догодио" Ахтисари у сличном контексту у ком се у финалним месецима Југославије "догађао" народ.

Наравно да "догађање" Ахтисарија треба схватити као логички скраћену формулу о геополитичким линијама прелома персонификованим у лику и делу финског дипломате.

Трибина у Бургу под најављеном темом повратка геополитике сигурно би имала већу релевантност да косовска председница Јахјага није, како се сазнаје из бечких дневних новина Стандард које су и коорганизатор скупа, без образложења отказала долазак.

Од Косова до "Велике Албаније" пола корака?

Ако је од Косова до Крима био један корак, да ли је онда од Косова до "Велике Албаније" само пола? Да ли је она само ноћна мора албанских суседа или "природна последица" косовског преседана?

Учесници трибине у Бургу третирали су Косово као готову, у себи завршену геополитичку чињеницу којој недостаје динамична унутрашња логика да природним током ствари изазове даље географско-политичке потресе. Али шта ако је оно само зарез, а не тачка на геополитичкој карти тог дела Европе?

Ако се данас читају неки документи из времена непосредно уочи бомбардовања Србије, на пример текстови које је амерички политиколог Даг Бендоу писао за утицајни институт ЦАТО, или они које је деценију касније за канадски Центар за истраживање и глобализацију писао амерички публициста Рик Розоф, јасно је да идеја "Велике Албаније" путује на истом таласу на ком и идеја самосталног Косова.

Двојица споменутих аутора нису толико на српској страни колико су у својим наступима консеквентно постављали питања геополитичких последица самосталног Косова на идеју "Велике Албаније", у смислу – ако се каже "а", онда ће се пре или касније појавити потреба да се каже и "б", а да ли смо спремни на то?

Од када је у касно лето 2013. албански филозоф Коча Данај је у Минхену покренуо потписивање петиције о "Природној Албанији", као политичком еуфемизму за "Велику Албанију", та тема у европским медијима и дипломатији углавном добија или третман старог историјског вица, или српске националне неурозе.

Професор са Факултета политичких наука у Грацу и специјалиста за југоисточну Европу Флоријан Бибер дефинише ту тематику тако што повлачи границу између "Велике Албаније" као пројекта и као идеје – прво не постоји, друго да.

Бибер реагује на две ствари. Најпре на очити пропаст Данајеве намере да скупи милион потписа, и друго – на низ ситнијих спортских и дипломатских инцидената између Србије с једне и Албаније и Косова с друге стране, који се множе од јесени прошле године.

Разликовање између непостојећег пројекта и постојеће идеје служи Биберу да би указао на пасивност евентуалног геополитичког развоја ка некој албанској супердржави ако до ње ипак дође, што он не сматра вероватним – она не би била продукт оружаног обрачуна међу суседима, већ "природна" објективизација једне идеје.

Ако се погледају неки текстови на сајту Албанско-америчке цивилне лиге, јасно је да албански лоби посматра ситуацију са проглашењем самосталног Косова тек напола готову.

У тексту необично распоређених знакова навода "Спасите 'Републику' Косова" критикује се одрицање Косова од "албанске заставе и увођење косовске заставе и химне које су испражњене од сваког историјског и културног значења".

Такође се међународној заједници замера да "нема интереса за решавање албанског националног интереса на Косову, нити емпатије према Албанцима у Македонији, Црној Гори, Прешеву и Чамерији".

У покушају да се једна комплексна материја редукује на њену основну линију, овде се може завршити на следећи начин. Политичко-програмски "Велика Албанија" показује карактеристике пасивне идеје која чека своју шансу за зеленим столом.

Регионални ратови на срећу нису реалистична опција у будућности, али зато јесте низ провокација с дуплог југа, косовског и албанског, у којима ће Београд морати да пажљиво одмерава шта је историјски виц, а шта камуфлирани Члан 5 повеље НАТО-а о колективној самоодбрани.