Ко Европу чува од исламског радикализма?

Ко Европу чува од исламског радикализма? Експлозија насиља на Блиском истоку и њени глобални одјеци појачавају притисак на европске државе да готово дневно одговарају на ту врсту питања.

Одговори су делују предвидиво: правна држава, мудра социјална политика, стабилна економија и будна полиција. То није лоше, али није ни довољно: Европу чува другачија спољна политика од ове коју сада води, поручују десне странке, користећи ситуацију за нову дефиницију својих политичких платформи.

Два главна спољнополитичка елемента преко којих десне странке редефинишу своје јавне наступе – јесу ставови Европе према Израелу и Русији. Њихов аргумент гласи: Тиме што кажњава Израел због заустављеног мировног процеса са Палестинцима, а Русију због грађанског рата у Украјини, Европа – некад директно, некад преко низа посредних механизама – подрива социјалну стабилност и безбедност на Старом континенту.

"Штрахе (Хајнц Кристијан) наредио да се следи произраелска линија", коментарисали су аустријски медији пре два дана нову спољнополитичку оријентацију Слободарске партије Аустрије (FPÖ).

Овај десни аустријски политичар пролази кроз програмску метаморфозу под мотом "Лојалност према Израелу" на једнаки начин као и Марин ле Пен из француског Националног фронта, пишу медији немачког говорног подручја.

У неколико последњих недеља парламенти Шведске, Шпаније, Велике Британије, Ирске, Француске, пре неколико дана и Европски парламент, изјаснили су се у, за сада, необавезујућим резолуцијама за признавање палестинске државе и директну конфронтацију са Израелом.

Десне европске странке, у историјском смислу све одреда чеда антисемитизма, сад се одједном наглашено декларишу као пријатељи јеврејске државе.

Колико је такав став искрен, колико се он свеобухватно одражава на партијске програме и изборне шансе десних странака и шта о томе мисли Израел?

Европа се брани ван Европе

Као прво, искреност генерално не спада у високо цењене делатне моделе на политичкој сцени, премда у конкретном случају има доста сигнала који говоре у прилог томе да десне странке искрено траже мир са Јеврејима.

Као главног непријатеља ове странке сада виде политички ислам у општем и локалне групно организоване муслиманске заједнице у посебном смислу. Како је то без остатка и израелски проблем, онда "подршка Израелу постаје обавеза за све француске патриоте", изјављује француски политиколог и европски парламентарац Националног фронта Емерик Шопрад.

Аустријски слободари и француски Национални фронт су две најмобилније и најдинамичније десне странке на мапи европских политичких партија. Штрахеова партија има 40 мандата у националном парламенту од 183 места; Марин ле Пен само по два посланика у доњем и горњем дому, али је зато на председничким изборима прошле године освојила 18 одсто гласова и налази се на узлазној путањи.

Две странке још из времена Хајдера негују добре односе. Крајем новембра Штрахе је био почасни гост на годишњем конгресу Националног фронта у Лиону и само што се вратио "наредио је поштовање произраелске линије до најниже партијске провинцијске ћелије", како пишу овдашњи медији.

Јесу ли то европске десне странке коначно научиле да у конструктивном смислу сарађују једна с другом?

Још пре двадесетак година, тада Хајдеров FPÖ је важио као најуспешнија странка такозване "нове деснице", то јест оне деснице која је радикално пресекла организациони и историјски континуитет са националсоцијалистичким идеолошким коренима. У ту платформу је спадала и изнова дефинисана политика према Јеврејима.

Са закашњењем и недавно тај је круг затворио и француски Национални фронт. Откако је преузела странку пре три године, Марин ле Пен је системски радила на партијској изолацији свих антисемитских пријатеља свог оца Жан-Мари ле Пена и према писању француских медија успут подигла удео својих јеврејских гласача за близу 15 одсто.

Оно што је сада и код Штрахеа и код Ле Пенове ново јесте да се "помирење" са властитим грађанима јеврејске вероисповести преноси и на израелску државну политику: њу треба подржати, зато што Израел води битку за безбеднију Европу, односно брани Европу ван Европе, буквално и драстично јој показује ко је њен највећи непријатељ – политички ислам.

И зато, у одговор на питање колико је произраелски став европске нове деснице искрен – он је искрен утолико колико се ради о консеквентном процесу који вуче корене из искреног страха од "исламизације" Европе.

Као доказ дугорочне и стабилне оријентације нових приоритета, може се схватити и Штрахеово сврставање на српску страну у косовској кризи. Иако изворно гледано аустријска десница није имала много другачији став према Словенима, него што га је имала према Јеврејима, пресудио је осећај припадништва заједничком "хришћанском клубу".

Непријатељ мог непријатеља...

Следеће интересантно питање је – како се таква измењена самодефиниција десних партија одражава на дијалог са изборним телом, и то не само њиховим већ и туђим, оним које се на изборима одлучује за странке у потезу између левог и десног центра?

Као одговор довољно је погледати успех немачког покрета PEGIDA ("Патриотски Европљани против исламизације Запада"), снаге која је од 150 присталица нарасла до 10.000 у само неколико месеци.

У организационом смислу, PEGIDA за сада остаје немачки феномен, али идејно врело, делови јавности на коју се ослања, емотивни конструкти из којих се напаја, постоје у свим европским земљама.

Европске земље су гурнуте у позицију да се боре са последицама исламског екстремизма на властитој територији пре него што су уопште дошле до јединствене дефиниције шта га изазива. На ту ситуацију стиже следећа порука десних странака – док још тражимо одговор на питање како се и зашто исламски екстремизам уселио у Европу, помозимо онима који се такође боре против њега. Односно, немојмо им одмагати.

Чак ни они политички коректни политиколози – за разлику од Шопрада, који се рачуна у "некоректне" јер говори о "осовини Париз–Берлин–Москва" – нису више спремни да атмосферични осећај страха и агресије који прати наступе покрета PEGIDА без остатка прогласе "десним екстремизмом".

Дрезденски политиколог Вернер Пазелт сматра да PEGIDA отвара један озбиљан друштвени проблем, иначе занемарен од центра и деснице. По њему, иницијативе са критичним односом према исламу показују потенцијал аутентичног јавног покрета. Политиколог Ханс-Герд Јаке тврди да су захтеви покрета PEGIDA формирани према вредносним ставовима грађанског десног центра, па стога нису ни екстремно десни, ни расистички, већ би уз мало пеглања нашли место и у неком позицијском документу ЦДУ/ЦСУ.

Професор на Универзитету Лајпциг и специјалиста за десни екстремизам Јоханес Кис сматра "да PEGIDA каже оно што обични људи мисле", те да не треба потцењивати потенцијал "беса и љутње" у јавности, при чему су прелази између конзервативног центра и десног екстремизма "меки и текући". Његов колега Хајо Функе је кориговао своју прву процену да су ту "све десни екстремисти у акцији" и сад говори о "грађанима уплашеним и обесхрабреним смером којим се развија њихово друштво".

Расправа у Немачкој о покрету PEGIDА добро показује не само реактивни модел који нова десница усваја док се усељава у напуштене теме политичког центра – већ и ширу примењивост тог модела на политику коју воде партије као што су Национални фронт у Француској или Слободарска странка у Аустрији.

Политичка филозофија иза метаморфозе неких странака нове деснице је једноставна: европска друштва су у перспективи суочена са озбиљним проблемом, зато треба имати јасне приоритете, задржати фокус и ослободити се идеолошког баланса срамотних историјских епизода.

И зато, кад две најјаче странке "нове" деснице дају безрезервну подршку Израелу или Русији, одговор је – да, ту има непосредне политичке рачунице, али она је истовремено део дугорочне стратегије која се базира на озбиљној процени приоритетних циљева европских друштава.

Штрахе, усамљени туриста на пропутовању кроз Израел

Као последње – остаје питање: шта о свему томе мисли службени Јерусалим? Очигледно би му било драже да подршка стиже од другачијег типа странака.

Штрахе је до сада већ неколико пута посећивао Израел, али као приватни гост који је вукао новинаре за рукав не би ли добио простор у медијима. Пре четири године посетио је Јад Вашем и окупиране територије западног Јордана у знак подршке израелској насељеничкој политици; пре две је повео блискоисточну офанзиву шарма изјавама како је "радикални ислам модерна форма антисемитизма".

У првим недељама нове године шеф аустријских слободара планира нову посету Израелу, све се надајући како би га овог пута неко и службено позвао, али шансе за то крећу се у домену од минималног до никаквог.

Ако је Москва спремна да у неким странкама европске деснице види легитимне представнике политичке диверзификације општег разума европских друштава, Јерусалем изгледа није.

Високи емотивни ниво прошлонедељних изјава које су из Израела упућиване на адресу "лицемерних", "игнорантских" и "издајничких" европских политичких тела, добро илуструје чињеницу да Јерусалим од Европе занима само "средина пута", односно оне снаге које доминирају парламентима и државним егзекутивама, а не екстравагантни политички оператери са популистичком агендом и историјском амнезијом.

Али, колико дуго се још уопште може говорити о "екстравагантности" политичких позиција које нова европска десница усваја – или осваја, код десничара се то никад не зна – након што их је центар непромишљено напустио?

Феномен покрета PEGIDА јасно показује како исламски радикализам гура европску јавност у емотивне реактивне моделе, у којима се десница по историјском рефлексу увек сналази боље од центра и умерене левице.