Блиски исток, нове стратегије и стара правила

Током свог повлачења од шездесетих, Британија је провела деценије затварајући једну по једну војну базу широм света.

До промене је дошло када је у суботу државни секретар Филип Хамонд најавио да ће Краљевска морнарица трајно успоставити војну базу у Бахреину, наводи новинар британског Телеграфа Дејвид Блер.

Хамонд је тиме одбацио одлуку из 1968. године када је влада Харолда Вилсона одлучила да затвори све базе у Заливу. Разлози за то су јасни.

У Заливу се данас налазе милијарде фунти британских инвестиција и извозних производа, а истовремено је и дом за 175.000 британских држављана. Било каква криза у региону утицала би и на Британију.

Влада Бахреина ће, притом, уложити 15 милиона фунти за изградњу базе Краљевске морнарице, остављајући на Министарству одбране само текуће трошкове. Такав договор дозвољава Британији да прошири свој утицај уз минималне трошкове. Иако та база неће имати утицај на борбу против Исламске државе која се води из ваздуха, Британија ће моћи да усидри веће војне бродове, укључујући и носаче авиона које ће поседовати до краја деценије.

Раније ове недеље, и Америка је одбацила једно устаљено правило када је државни секретар Џон Кери похвалио улазак иранских авиона у ирачки ваздушни простор. Два "фантома" Иранских ваздушних снага гађала су мете у Ираку, а Кери је напустио своја стандардна осуђивања, истичући да би ваздушни удари могли да имају позитиван ефекат.

Кључни детаљ је тај да је Иран гађао терористе Исламске државе. Џихадисти, који су сунити, противе се шиитској иранској власти, подједнако као и Америци: крајњи циљ им је да униште обе земље. Тако се Техеран нашао на истој страни са суперсилом коју називају "Великом Сатаном".

Авиони Барака Обаме, Дејвида Камерона и Хасана Руханија, иранског председника, тако лете кроз исти простор како би уништили заједничког непријатеља.

Одакле потиче моћ Исламске државе 

Централно питање које се поставља на том месту јесте: да ли коалиција против Исламске државе – напредује.

Од 8. августа више од хиљаду ваздушних напада извели су САД и савезници, укључујући и Иран – 594 у Ираку и 461 у Сирији.

Важно је, међутим, нагласити да је до реакције коалиције дошло 8. августа, када је Исламска држава "прегазила" велики део источне Сирије и северног Ирака. Током летње офанзиве, џихадисти су заузели хиљаде квадратних километара, укључујући и значајне градове попут Мосула у којем живи 1,5 милиона становника.

Нико не може да порекне да су САД и савезници касно ушли у игру. Сада, док гађају Исламску државу, намећу се два логична: први је да, колики год да се напредак оствари, Исламска држава није ни близу пораза. Други је тај да ће проблеми који су створили услове за успон Исламске државе морати да се решавају годинама, ако су уопште решиви.

Има, ипак, и неких добрих вести, попут те да су ваздушни напади спречили улазак џихадиста у Ирбил, град близу Багдада. Такође, ослобођена је брана Мосул, која је била у рукама џихадиста, а борци Исламске државе су удаљени од прилаза Багдаду.

Абу Бакр ел Багдади, који се представља као калиф нове "Исламске државе", не може више слободно да се креће "својом територијом". Тако су се, после напада коалиције на скуп лидера Исламске државе 10. новембра, појавили извештаји да је Ел Багдади рањен.

Исламска држава ипак успева да напредује у Сирији, нарочито у претежно сунитским деловима земље. Избегава борбе са војском председника Башара ел Асада и сукобљава се пре свега са сиријским побуњеницима. Притом, и Асадове снаге, ослабљене грађанским ратом, избегавају сукобе са Багдадијем.

Сукоб стратегија

Америка и Британија сада планирају да стекну савезника на терену. Планирају да наоружају и истренирају сиријске јединице у војним камповима у Јордану и Катару. Та војска би требало да се бори и против Асада и против Багдадија.

Чак и ако је тај циљ достижан, потребно му је време. А, као што је и сам Џон Кери истакао, сукоби ће трајати годинама.

Време је фактор који је често запостављан током овог рата. Исламска држава је наводно напредовала светлосном брзином кроз северни Ирак, па ипак, освајање Тал Афара, Мосула и Тикрита трајало је много дуже но што се чини.

Багдади се бавио и "дипломатијом", повезујући се са побуњеничким групама на северу Ирака. Багдади се показао не само као војни командант већ и као стратег.

Као доказ може да се узме штета нанета ирачким снагама. Милијарде долара америчког новца, влада у Багдаду је потрошила на армију од 933.000 војника, тј. 18 одсто укупно радно способних мушкараца.

Па ипак, Исламска држава је успела да нанесе тешке поразе са својих не више од 30.000 бораца. Како су Багдадијеве јединице "почистиле" долине Тигра и Еуфрата, четири ирачке дивизије су се дезинтегрисале, остављајући за собом велика складишта оружја.

Поновно успостављење дивизија трајаће годинама, али постоји и дубљи проблем. Дезертирање војника шиита показало је да они нису вољни да ризикују животе зарад борбе у сунитским регијама које су добрим делом у рукама џихадиста.

Ни корупција у редовима војске није помогла у дизању морала. Багдад је најавио антикорупцијску борбу против 50.000 "војника фантома". Многи генерали су куповали дипломе на основу којих су после дошли на престижне функције.

Тоби Доџ, професор међународних односа на Универзитету ЛСЕ, истиче да су темељ успона Исламске државе везе са ирачком сунитском мањином.

Пад Садама Хусеина дозволио је ирачкој шиитској већини да преузме контролу над државом и изгради политички систем. Док год се сунитима не да права позиција у влади, биће несумњиво усисани у екстремизам Исламске државе, навео је Доџ.

На крају, Багдадијеви људи биће поражени, а Британија и Америка безбедни само ако Ирак постигне политичку равнотежу. А то је пројекат који ће трајати годинама.

Стара правила на Блиском истоку се урушавају, рушећи и мудрост одлуке из 1968. Али, једна чињеница остаје: сила може постићи само привремени успех, политичка равнотежа је потребна за дужи мир.

Тако да то није почетак краја кампање против Исламске државе. То је можда само почетак почетка, закључује новинар Телеграфа.