Јапански змај ослобођен стега

Токио се нада смањењу трошкова производње војне опреме, отварању нових радних места, технолошким иновацијама и томе да ће, унапређењем војне индустрије, моћи да парира расту кинеске моћи.

Јапанска влада донела је одлуку о уклањању строгих ограничења на извоз наоружања, чиме су од априла ове године широм отворена врата за продају напредних производа јапанске војне индустрије.

Као поражена страна у Другом светском рату и као држава која се свесрдно окренула политици мирољубиве међународне сарадње након рата, Јапан се деценијама уздржавао од продаје највећег дела својих борбених средстава.

Све до ове године, он је углавном извозио оруђа каква улазе у састав инжењеријских јединица или формација попут обалске страже.

Сложена историја

У годинама непосредно након Другог светског рата, америчке окупационе снаге у Јапану плански су настојале да кадровски ослабе и физички разграде остатке јапанске армије и војне индустрије који нису били уништени у тешким бомбардовањима током 1945. године.

Међутим, затезање односа са Совјетским Савезом и, нарочито, Корејски рат навели су САД да промени политику и дозволе поновно успостављање јапанских оружаних снага и делимично реактивирање јапанске војне индустрије.

Због своје милитаристичке прошлости, бруталних освајања у источној и југоисточној Азији и војног изазова који је упутио САД, Јапан је морао да се одрекне поседовања офанзивног оружја великог домета као што су балистички пројектили и носачи авиона, односно ограничи своје амбиције у области развоја наоружања и стави се под заштиту америчког "нуклеарног кишобрана" и Пацифичке флоте.

У тим условима, 1967. године, јапански званичници су формулисали тзв. "три принципа" о забрани извоза оружја, по којима се Земља излазећег сунца уздржавала од продаје наоружања комунистичким државама, земљама против којих постоји ембарго Уједињених нација на извоз оружја и нацијама за које постоји вероватноћа да ће учествовати у међународном оружаном сукобу.

Сматрало се да су ти ограничавајући принципи у складу и са послератним уставом Јапана у којем се та држава одрекла употребе силе у решавању међународних питања. Они су верно спровођени, између осталог, и због жеље да се избегне критика од стране азијских држава које је Јапан окупирао током Другог светског рата о томе да он поново настоји да убрзано ојача војну индустрију и тако припрети региону.

Очекивања из иностранства

Следеће године, међутим, навршава се већ седам деценија од окончања Другог светског рата, а земље дуж обала Пацифика попут Вијетнама, Филипина, Брунеја и других сада више брине раст кинеске војне моћи и њена све учесталија пројекција на воде јужног Пацифика.

Заокрет у политици који је направила влада премијера Шинзо Абеа сада Јапану коначно омогућава извоз свих врста наоружања и заједничи рад са другим државама на развоју нових борбених система, мада и даље стоји забрана извоза у земље које се налазе у рату.

Најаве промена у државној политици у вези са наоружањем које су почеле још од доласка на власт Либерално-демократске партије премијера Абеа у децембру 2012, проузроковале су јагму у азијско-пацифичком региону за јапанским војним производима. Сада када је забрана у великој мери уклоњена, пред вратима војног арсенала далекоисточног технолошког змаја формира се дуги ред муштерија.

Тако је аустралијска морнарица заинтересована за куповину неколико јапанских подморница класе "сорју" које су познате по својом изузетном сонару и електронским средствима за извиђање и надгледање, те својој фантастичној бешумности. Ове дизел-подморнице, вредне између 550 и 600 милиона долара по комаду, поред торпеда и мина, носе и противбродске ракете, а опслужује их посада од 65 људи.

Уз ове подморнице које могу да се неоткривене противнику приближе знатно више и електронски осматрају знатно дубље у његову позадину него апарати у поседу кинеске, јужнокорејске и севернокорејске морнарице, предност јапанској морнарици у региону Источне Азије дају и софистицирани разарачи, такође опремљени најсавременијом технологијом за извиђање, ометање, интеграцију и управљање ватром.

Јапанске разараче, макар и половне, траже државе попут Малезије, Тајланда, Индонезије и Брунеја које се суочавају са све већим изазовом од стране кинеске морнарице у јужном Пацифику, док куповину јапанских хидроавиона прижељкује Индија.

Посебну пажњу светских оружара привлачи тенк "хитомару" чије је увођење у употребу почело 2009. године, а који одликује невероватна прецизност и лакоћа.

Тај гусеничар погађа мете из покрета у великој брзини, чак и када се креће цик-цак попут скијаша у слалому. Опремљен је и нанапреднијом електроником која омогућава умрежење, односно тренутну размену података и изузетну координацију са другим тенковима, командним местима и центрима везе.

"Мегакомпјутер на гусеницама" тежак је 44 тоне, док слична оруђа најновије генерације теже од 50 до 60 тона.

Поред држава Југоисточне Азије, изласку Јапана из, релативно, својевољног притвора када је у питању извоз наоружања радује се и САД и економски богате државе Западне Европе које су заинтересоване за трансфер јапанске технологије у области осматрања, надзора, управљања ватром, телекомуникација, производње легура и композитних материјала и авионских мотора.

Јапанска влада већ је потписала споразуме са Великом Британијом и Француском о заједничком развоју наоружања, а први разговори су обављени и са многим другим технолошки напредним земљама међу којима су Италија, Немачка, Норвешка и Израел.

Реакција на војно јачање Кине и настојање да се стимулише економија

Јапан издваја мање од једног процента државног буџета годишње за наоружање. И док је то издвајање из године у годину смањивано у периоду од 2002. до 2013, војни буџети држава у непосредном окружењу далекоисточне царевине су у истом периоду расли. Тако је Русија, јављају јапански медији, у протеклих десет година повећала потрошњу за војне потребе више од пет пута, док се кинеско издвајање за војску увећало четири пута.

По суми новца коју издваја за опремање, снабдевање и обуку своје професионалне војске од 220.000 припадника, Јапан је седми у свету, иза САД, Велике Британије, Француске, Кине, Русије, али и Саудијске Арабије.

Немогућност да извози наоружање до сада је представљало велики економски терет за јапанску државу, јер су трошкови за развој и производњу ограниченог броја примерака сложене војне опреме као што су авиони, тенкови и бродови – баснословни.

Јапанске приватне компаније пропустиле су пуно прилика за зараду. Највећи произвођачи за потребе војне индустрије у Јапану су постројења тешке индустрије "Мицубиши Ђуко", "Кавасаки" и "Комацу", те фабрике електронских уређаја "Мицубиши Денки", "Хитачи", "Тошиба", НЕЦ, "Фуџицу" и "Тамрон".

Међутим, због ограничења извоза наоружања које је трајало све до ове фискалне године, најпрофитабилнији јапански произвођач наоружања "Мицубиши Ђуко", на пример, у 2012. години је заузео тек 33. место на свету по приходу оствареном од продаје наоружања, док су се четири најуспешније америчке фирме које раде за потребе војне индустрије: "Локид Мартин", "Боинг", "Рајтеон" и "Џенерал Дајнемикс", уз британски БАЕ, нашле међу првих пет у свету.

Јапанска влада се нада да ће већа потражња за јапанским наоружањем из иностранства и кооперација са западним силама које имају велико знање у области војне индустрије стимулисати технолошку иновацију у земљи и обезбедити профит и нова радна места за јапанске компаније и раднике.

Економски, осим добитка стеченог продајом, Јапан очекује и да извоз војне опреме у иностранство, односно веће наруџбине, омогући смањење трошкова њене производње и тако олакша притисак на буџет државе која је главни наручилац те опреме за потребе јапанске армије.

Можда још важније, влада у Токију се, такође, нада да ће унапређење јапанске војне индустрије и моћи деловати као средство одвраћања према све агресивнијем настојању Кине да прошири свој војни утицај на Источно кинеско море, да приграби његове ресурсе и спорна острва Сенкаку (кинески "Дијаоју"), која Јапан држи под својом контролом.

Продаја јапанских борбених средстава земљама Југоисточне Азије, Аустралији и Индији, војним јачањем тих држава, индиректно делује и као брана ширењу кинеског војно-политичког утицаја на просторе даље од јапанских обала – у Азијско-пацифичком региону и Јужној Азији.