Самоубиства, пошаст Фукушиме

Прошло је више од три године од природне катастрофе на североистоку Јапана у којој је страдало око 19.500 људи, aли у привременим прихватним центрима, полако расте број жртава.

Медији у префектури Фукушима преносе да је од удара разорног земљотреса и налета великог цунамија 11. марта 2011. до данас у Јапану забележено 2.688 случајева самоубиства која стручњаци оцењују као суицид проузрокован болешћу или душевном патњом насталом услед последица те природне катастрофе или нуклеарног инцидента који је уследио након ње.

Од укупног броја половина самоубистава се десила у самој префектури Фукушима, која је поред удара цунамија претрпела и највећу и најдугорочнију штету услед изливања великих количина радијације из цунамијем разорене нуклеарне централе "Фукушима 1".

Становници у тој области имају најмање наде за повратак на своја огњишта. То не зависи само од изградње нових домова већ и од уклањања радиоактивности, која захтева много времена и економских средстава и која је, у неким случајевима, физички неизводљива.

Изузев што су присиљени на живот у камповима или туђим домовима, житељи Фукушиме не могу ни да се надају повратку раду или економски бољем животу. Пољопривреда и рибарство, који су представљали највећу привредну грану те области, дубоко су уздрмани због тога што су земљиште и приобални појас загађени радиоактивним супстанцама.

Деведесет одсто људи који су од несреће до данас дигли руку на себе јесу пензионери - људи старији од 65 година, од којих су многи изгубили не само домове већ и неке од својих најмилијих.

Да ли је реч о самоубиству које је у вези са несрећом од пре три године, или о суициду из неких других разлога, утврђује тим стручњака који сачињавају полицијски истражитељи, лекари и адвокати.

У случају кад они самоубиство званично прогласе као чин проузрокован психофизичким напрезањем или патњом услед живота у тешким условима расељеништва, породици преминулог се додељује одштета у износу до 50.000 долара.

Јапанске власти се на све начине труде да предухитре самоубиства расељених лица. Организују концерте и забавне вечери, мини-самопослуге и ресторани на точковима обилазе прихватне центре како би станарима олакшали свакодневни живот.

Често се оснивају и мреже лекара и младих волонтера који долазе на врата и проверавају да ли се старе особе осећају добро и да ли им треба медицинска и друга помоћ.

Упркос томе, број самоубистава је већ прешао 10 одсто од укупног броја жртава велике несреће из 2011.