Комеморација поводом ослобађања Маутхаузена

Представници националних организација бивших логораша подсетиле су како су нацисти одређивали вредност живота "другачијих" и радно-неспособних, што је, како је наглашено, и дан данас случај.

Око 8.000 људи из више од 60 земаља света, и поред јаке кише, дошло је да присуствује 69. комеморацији, јавља Танјуг.

Званичну Аустрију на комеморацији представљали су председница парламента Барбара Прамер, канцелар Вернер Фајман, министарка унутрашњих послова Јохана Микл Лајтнер и министар здравља Алојз Штегер.

Председавајући Комитетом Маутхаузен Аустрија Вили Мерњи рекао је да је ове године изабрана тема "Вредност живота", како би се указало на расистичку категоризацију људских живота од стране нациста.

Људски живот био је вредан у складу са расом, али и економском вредношћу, те су радно неспособна лица веома брзо губила право на живот.

Систем концентрационог логора показује везу између могућности рада и права на живот. Чим неко није могао више радити он више није био вредан живота, указао је Мерњи. Према његовим речима и данас се људи вреднују на основу економске искоришћености.

У читавој Европи је, како је додао, такво вредновање људи приметно, а додатно расту антисемитизам и расистички напади.

Венци код споменика југословенским жртвама

Код споменика југословенским жртвама, представници преживелих логораша, српске дипломатије и клубова положили су венце.

Из Србије је само стигао један од преживелих логораша Љубомир Зечевић, са двоје сарадника.

Зечевић, један од ретких преживелих логораша Маутхаузена, говорио је на централној церемонији у помоћном логору Ебензеу код Гминдена.

О страхотама логора, на немачком језику говорио је преставницима других земаља који су се у великом броју окупили на обележавању 69. годишњице ослобађања.

Маутхаузен је био највећи концентрациони логор на територији данашње Аустрије, у којем је било затворено око 200.000 људи. Готово половина затвореника није преживела ту "машинерију смрти".

Већ у априлу 1938. године, само пар дана након "Аншлуса" Аустрије Трећем рајху, Ес-Ес започиње преговоре о преузимању терена у Маутхаузену.

Први затвореници су у Маутхаузен допремљени 8. августа из логора Дахау.

У Маутхаузену и његових 40 споредних логора, од 8. августа 1938. године до 5. маја 1945, када су логор ослободили војници 3. Америчке армије, било је заточено преко 200.000 људи из више од 30 европских и ваневропских земаља.

Око 120.000 људи није преживело страхоте тог концентрационог логора, који је био обележен степеном три, најгором категоријом логора Трећег рајха, а степен три је значио уништење заточеника.

До 1943. Маутхаузен је био логор за "уништавање" у којем су владали тешки услови заточеништва.

Од 1941. је гасна комора била део "машинерије смрти", а лешеви су спаљивани у посебним крематоријумима, након што су жртвама одузети сви вредности предмети, а тако и златни зуби.

Међу заточеницима је било око 7.000 Срба, а више од половине није дочекало ослобођење логора.

Први заточеници српског порекла стигли су у Маутхаузен октобра 1940. То су била четворица шпанских интербригадиста који су дошли са групом од 40 бораца републиканске армије из шпанског грађанског рата.

Друга већа скупина из Србије упућена је у Маутхаузен октобра 1942. године, а последња је стигла почетком новембра 1944. године.

Поред та два, било је још 18 транспорта из нацистичких логора у окупираној Србији.