Велики рат - ратно право без правила

У широком избору нових наслова који се баве не само почетком Првог светског рата већ пре свега логиком која је довела до његовог избијања у лето 1914, издваја се књига америчке историчарке Изабел В. Хал, специјалисте за новију немачку историју до 1945.

Њена књига "Битка за међународно право у Првом светском рату" ("The Struggle for International Law in the First World War", Ithaca, New York), нуди заинтересованој јавности с обе стране Атлантика поглед на Велики рат из новог угла - правног, а не политичког.

Њена теза је: Добар део књига које тематизују такозвани Велики рат, полазе од неупитне чињенице да су сви државно-правни актери били подједнако криви, да су ионако сви чинили злочине, те да су, сходно томе, 1918. сви били подједнако одговорни за катастрофу коју милиони нису преживели. То не одговара истини, сматра Халова.

Према њеној интерпретацији, кривица сасвим јасно лежи на вилхелминској Немачкој (Вилхелм II, владао 1888-1918).

Клица из које је као дивљи изданак израстао Велики рат, крије се у сасвим специфичном начину на који је у тадашњој пруско-царској Немачкој стварано и тумачено међународно право. Модел је до те мере био сингуларан да се чак може говорити о линији раздвајања између Немачке и свих осталих.

За љубав динамике, Халова говори о "усамљеној" Немачкој на једној, а "свима другима" на другој страни, иако ту и тамо подсети да се све што се у том смислу односило на пруски Берлин, односи и на хабзбуршки Беч, "само у мањој мери". Аустроугарска је ишла у рат у пакету с вилхелминском Немачком - и у истом пакету се вратила.

Ратни позитивизам

Халова, професор на њујоршком Универзитету Корнел (Cornell Univeersity), прошле недеље је била гост бечког Међународног института за културу (ИФК), где је одржала предавање које у крајњој мери поништава лаконске сви-су-криви тврдње из низа новијих дела, пре свега оног Кристофера Кларка "Месечари: Како је Европа отишла у рат 1914".

Преведено и нужно поједностављено, она је причала како је из једне волатилне међународноправне филозофије настао Први рат, који је директно довео до Другог, који је са своје стране довео до Хладног рата, који је опет завршио распадом Совјетског Савеза и Титове Југославије. Тек толико, да се зна, за све оне који мисле да нас прошлост не тангира!

Пре него што је израстао у монструма, Велики рат је спавао у тешко доступним коморама тумачења права кроз историју. Тамо се могао наћи формулисан као питање које чека прави тренутак за одговор: Наиме, да ли је рат уобичајен начин за решавање проблема између држава, или је он сам по себи изузетак, правни ексцес? Да ли је рат, Хераклит би рекао "Отац свих ствари", или опасан психотичар кога треба држати у (правној) установи затвореног типа?

Вилхелмова Немачка "и у мањој мери Аустроугарска" заступале су правну школу мишљења коју Халова дефинише као "ратни позитивизам" (Kriegspositivismus). Позитивизам у том контексту значи - да нема правила. Ратно право се извлачи из "природе рата", природа рата је насиље и суровост, према томе, све је дозвољено.

Након што је месеце и године провела копајући по државним архивама Немачке, Велике Британије и Француске, Халова тврди - уз појединачне протесте бечке публике - да ниједан државни актер тог времена није имао тако неформалан а заигран однос према концепту међународног права као Вилхелмова Немачка.

Најдалекосежније одлуке, најтеже операције, најстрашнији кораци у Берлину су се ("и у мањој мери Бечу...") преузимали у кратком договору цара и шефа Генералштаба, након чега би Министарство спољних послова добијало депешу да то "међународноправно укомпонује".

Иако Халова ниједног тренутка не описује остале велике играче тог времена као идиличне морализаторе мирног решавања конфликата, "децу цвећа" из времена Титаника, она не оставља ни трунке сумње да су "други били бољи од Немачке", да су дефинитивно имали јаснији осећај одговорности, да су знали да крше правила онда када би их кршили. Такође су се одлуке о операцијама увек доносиле на основи широј од два пара очију.

Од четири стуба права - ауторитет, санкција, обавезујућа снага и универзалност - пруско-немачка правна кућа је поседовала само прва два, у том смислу је била "примитивнија" од других.

Ако се погледају станице развоја међународног ратног права (jus ad bellum) у односу на неке од релевантнијих конвенција, Женевске чији се први документ потписује још 1864, или Хашке из 1899. и 1907. - јасно је да вилхелминска Немачка није агирала у међународноправно празном простору, већ је само изабрала да се понаша као да је он правно некодификован.

Тај и такав специфичан приступ међународном праву довео је до ситуације у којој се агресиван рат из 1914. тумачио као политичка повреда, а не криминални чин. На све то, после рата је уследила једнако агресивна "кампања невиности" из немачког Министарства спољних послова, према којој су "сви били криви". Та је "уншулдскампања" у данима Версајске конференције 1919. била до те мере ефикасна, да се њене последице, како тврди Халова, и данас осећају у историографији Сједињених Aмеричких Држава.

Линија 1877-1999.

Ношена питањима публике - у којој се није свима допао де факто обрачун са Кларковом тезом о општој кривици - Халова се кретала између идејних концепата "право рађа право", "ситуација рађа право" или "ново оружје рађа право" (Waffenpositivismus), са намером да фиксира њихове појединачне моралне димензије. Или, да понуди логотип - колико извор из ког се захвата право кошта друштво.

Ако већ говоримо о два филозофско-правна концепта међународног права 1914, односно о "вилхелминској Немачкој и свима осталима" - из које онда правне традиције извиру, или коју линију следе модерни догађаји, као што је амерички интервенционизам у Ираку или Авганистану, питали су неки, или НАТО интервенција у Србији 1999, поставља питање новинарка РТС-а.

Укратко, кад неко данас пуца по свету, из ког међународноправног угла то ради, на коју историјско-генетичку линију се при томе ослања?

Што се тиче Ирака, као и уопште форми одомаћених под називом "cuber war" или праксе беспилотних летилица ("drones", позитивизам оружја, ново орује "рађа" право), оне се изводе из правне линије вилхелминске Немачке, значи пре из школе правног позитивизма, него из школе добрих ђака где "право рађа право", сматра Халова.

Србија и 1999. биле би правна последица једне друге правне традиције, такозване "хуманитарне интервенције", коју Халова смешта у 1877. годину, дакле потпуно ван оне две линије (Немачка и остатак), које су биле карактеристичне за Европу непосредно уочи Великог рата. Она не иде даље у објашњавање "1877", али та година нуди врло интересантну правну ситуацију, поготову за саму Србију, па заслужује да се кратко скицира.

Шта се догодило 1877? Османско царство је најбруталнијим методама сламало устанак хришћанске "раје" на својим преосталим балканским територијама (Босна и Бугарска); Кнежевина Србија је помагала устаницима, али и сама стајала пред поразом.

Енглеска, немачка, аустроугарска, француска и руска дипломатија нису успеле (Конференција у Константинопољу, годину дана раније) да упристоје Велику порту да престане с крвопролићем. Руско царство је стога у марту 1877. од партнера затражило и добило дозволу (Лондонски протокол) да уђе у рат против Османског царства и заустави покољ хришћана.

Одмах после потписивања, британска дипломатија се политички, иако не морално, дистанцирала од Протокола, под образложењем да се Лондон осећа присиљен да прихвати "хуманитарну интервенцију" Русије као средство за заустављање масакра над цивилима, к томе још хришћанима, али да га свеједно мучи неизвесност какве би циљеве, осим тог декларисаног, Москва могла спроводити на Балкану.

Само два месеца пре тога, у јануару исте 1877. године, Русија и Аустроугарска су у Будимпешти потписале договор према коме Босна и Херцеговина, кад је Руси извуку испод власти Порте, припада Хабзбуршкој монархији.

Та прва хуманитарна интервенција новије историје, у којој су Руси спасавали хришћане од турског крвопролића, а западне и централне силе пазиле да се тиме битно не промени тадашњи европски распоред моћи, појављује се данас у сасвим новом светлу: Као међународноправни родитељ НАТО интервенције против Србије 1999. за заустављање "крвопролића" на Косову.

Ко су "комити"?

Али, Халова признаје да изнад 1999. остаје да лебди дубока контроверза неауторизоване војне интервенције - Русија је 1877. имала службену дозволу партнера, док НАТО није имао дозволу Савета безбедности Уједињених нација.

У једној ствари ипак, она "брани" српску страну, тиме што њена аргументација јасно амнестира Краљевину Србију од кривице за избијање рата 1914.

Две интерпретације међународног права извршиле су пресудан утицај на конкретну форму првих операција на терену. Немачка тако улази у Белгију и у првим акцијама убија шест хиљада наводно "наоружаних" цивила; паралелно, Аустроугарска улази у Србију и такође почиње операције масакрима цивила и - комита.

Питање је да ли су "комити" у међународноправном смислу, као "наоружани цивили", стајали под заштитом Женевских и Хашких докумената. Али, каже Халова, док се о масакрима у Белгији зна скоро све, крвопролића над цивилима у Србији 1914. године остају слабо истражени материјал, једнако као и критеријуми под којима је аустроугарско војно вођство правило разлику између цивила и "комита".

На који начин су правне интепретације појмова као што су "Notstand" (криза) и "Notwehr" (самоодбрана) од стране вилхелминских и хабзбуршких јуриста, имале директан утицај на прве месеце рата на територији Краљевине Србије 1914. - то је тема која заслужује озбиљан истраживачки рад, сматра Изабел Хал.