Папа Бергољо последњи револуционар?

Када је тачно пре годину дана са балкона базилике Светог Петра кардинал Жан-Луј Туран званично објавио ad Urbi et Orbi (граду Риму и целом свету) велику радост "habemus papam", само су ретки, међу њима засигурно тада већ "papa emeritus" Бенедикт Шеснаести, знали да је Света столица пред коренитим, суштинским променама.

Међутим, ни највидовитији нису могли претпоставити да ће за само 365 дана папа, који је дошао "скоро са краја света", постати толико популаран, засенивши чак моћну харизму и славу Јована Павла Другог. С разлогом, јер је Петрову службу папа Фрања започео без празног хода, одлучним корацима водећи Цркву "глобалног оптуженика" на дуги пут кроз Чистилиште.

Уосталом, зато је и изабран.

Ватикан се давио у најтежим гресима: беспоштедној борби корумпираних чланова курије за положај и власт, не презајући ни од шпијунирања Светог оца, чувена афера "Ватиликс" уз жртвовање и јавно разапињање на крст срама папиног мајордома, деловању све снажније геј фракције или, у умивеном жаргону апостолске палате, "фракције уједињене сексуалном оријентацијом".

Ту су и педофилски скандали, којима се ни не наслућује број, финансијске афере, доминантно прање новца у "Божјој банци", ИОР (Институту за верске послове).

Наталожена вишедеценијска прљавштина довела је највећу духовну институцију до моралног банкрота, што је условило рапидно одасипање пастве, најјачег упоришта Свете столице.

За животно потребни препород Цркве био је неопходан аутсајдер-часник, до сржи прожет пасторалним духом уз уважавање реал-политике, што су пресудне компоненте за свеобухватну визију света са, подразумева се, католичанством у центру.

Јер, без заваравања, то је циљ - повратити морални кредибилитет, окупити залутале и прикупити нове чланове пастве, а све зарад повраћаја енормног глобалног утицаја.

После само 12 месеци показало се да је избор Аргентинца из Буенос Ајреса и припадника најдогматскијег реда језуита, кардинала Бергоља за компликовану пасторално-политичку мисију био прави потез - без улажења у детаље да ли је то била само маестрално одиграна изборна комбинаторика латиноамеричких прелата на Конклави, како би се дефинитивно маргинализовали корумпирани италијански кардинали и отворио пут препороду, или је пресудио Дух свети.

У сваком случају, тотална језуитска посвећеност вери и Богу, искрено аскетско понашање у свакој прилици, смерност (прва од седам главних хришћанских врлина), бесконачна одлучност и умилност, али и урбана провенијенција, суочавање са најразличитијим проблемима, уродили су плодом - папа Фрања постао је најпопуларнији Свети отац.

Његовим делањем, благотворном очинском харизмом, скромношћу, топлим и једноставним речником опчињени су верници, стари и нови, "последњи у друштву", али његове речи пријају и вечито сумњичавим атеистима.

Уосталом, да ли постоји разумно, савремено биће, без обзира на верско (не)опредељење, да може да се не сагласи са папином визијом Цркве, која "не треба да буде окренута и довољна сама себи, удаљена од верника због скучених и ригидних правила".

Бергољо, изоштреним смислом за аналитичност, уз критику нуди и решење: "Цркву у модрицама, ранама и прљавштини, јер мора да буде на улици са народом, пуна милосрђа, љубави и радости."

У светлу историјске одговорности, а уважавајући евидентне, радикалне, друштвене промене, папа Фрања је отишао корак даље.

За одређене теолошко-догматске кругове, прелази драматичну границу предлозима - да је неопходно вратити у црквене скуте разведене особе, дати већи значај жени, али без уплива у свештеничку хијерархију, преко признања да педофилија није грех, већ насиље за које мора да се одговара, па до шок питања-одговора "Ко сам ја да осуђујем хомосексуалце?"

Знатан степен разумевања за најразличитије друштвене слојеве, уз незаобилазно бивствовање на Твитеру (папин налог је најпраћенији на свету), резултирало је незапамћеном популарношћу чиме је 266. Петров наследник остварио први, најважнији циљ - повраћај моралног кредибилитета Цркве и бројности пастве.

Интелектуалац и предани делатељ, папа Фрања је с лакоћом освојио енормни глобални вакуум између просечних грађана и политичко-финансијске олигархије, жестока критиком неолибералног, дивљег капитализма, називајући га "тиранијом новца, новим видом ропства, где владају подругљиви презир и глобализација равнодушности мањег броја екстремно богатих, док се у сиромаштву дави све већи број становника широм света".

Како каже, "посреди је култура 'отпада' која одбацује како младе тако и старије особе".

Крајње левичарски став Светог оца неоспорно проистиче из драматичне неједнакости у савременом друштву, али је и додатни аргумент у суштинској намери Римокатоличке цркве, да уз прагматичност, прилагођавање околностима, са умереним реформама настави хиљадугодишњим путем ка ванвремености.

Неоспорна чињеница да је у протеклих 12 месеци Петрове службе папа Бергољо небројано пута показао револуционарни дух - говори о апсурдности времена у коме живимо.